Përdoruesi diskutim:Mali i Zi

Tu n'gjat jeta dhe mir se na ke ardh en sofren Shqiptare--Armendi 2006 Maj 8 22:29 (UTC)

Kontributi

Nëse je i interesuar të kontriboshë në projektin që për temë kanë Malin e Zi udhëro dhe prezento punën në Wikipedia:Projekti Mali i Zi ashtu që të mund të kordinosh punën më mirë me anëtarët tjerë.--Armendi 2006 Maj 8 23:05 (UTC)

lit.

Увод

Обичаји арбанашки нашијема љуђима, нијесу познати, који су мало даље од њи; стога се чини једнијема да су они сурови и дивји, више од другије народа, а мене се не чини да је тако. Али ја се нећу упуштат да говорим о њиној старини, јер томе је далеко крај.То те бит' описали стари Грци и Римјани, јер је арбанашки почетак тамо неђе био; а ја да и' поменем штогој мало од садашњега обичаја, који се мене допада, ка од простога, ненаученога и бесуднога народа, да је бољи и боље одржа своје, но други народи који су такво васпитање имали и оволико вјекова туђи цареви и освајачи свијета међу њима пијавице метали, да и' обичаје промијене, и да и' распашу и по своме калапу удесе, ка друге народе који се на'оде у свјетску историју, те су се калапили и промјењивали себе и све своје. Но. Аобанас. при свему нападу сила, остаде при своме непромјенљив, ни распасан, но му, јено, стари језик и пушка с којијема се родио. Ово даје мислима да јест нешто у та' народ боље и постојаније од другога, који се не даде промијенит' онолико вјекова оноликијем силама и промјенама. Али ја, ка што реко', нећу, и не могу, стару бразду дражит'; но да и се примакнем прагу садашњега обичаја који је мали одломак, може бит, од њи'нога старога обичаја; па ако је и мали ови њи'н обичај, о којему ћу ја рећ', нека послужи примјеру њи'нога вишега обичаја.

Побратимство и пријатељство

Даклен, ја ћу сад почет' о њи'номе побратинскоме обичају. Кад се побратиме, они говоре да је побратим ближе својта него брат, јер брат је по оцу и мајци, а побратим је по Богу брат; а пошто је Бог над свијем, што је Бога ближе, то је чоека ближе. И они по томе: ако му, случајно, убије ко брата и побратима, он треба да освети побратима па тек послије брата; ако се потрефи, и други, и трећи, или колико браће да погине од крвника побратимова, ниједнога не треба светит', док се побратим [не] освети; онадар има право да бије друге за погинулу браћу.

Тако исто, и пријатеља му ваља светит ка побратима, али не само онога пријатеља којега други љуђи држе за пријатеља, но ту је пријатељ, с једном ријечју c којом ће му име поменут, а то јево како. Обично се бију и грабе љуђи у Турско, како ко може: јачи нејачега ка ђе нема стра'а од суда. Па кад иде један али вишина кудијен се боје, они именују једнога чоека којему су име чули да је добар; па ако и' се ко у пут учини, они реку: „Идемо у руке" овога или онога, којему име помену. Онадар не смије нитко убит, ни узет' што имају, но с онијем именом иду куд 'оте. Случајно, таквијема ако се што зло догоди, злочинци морају од онога што му је име поменуто и његова брацва гинут; доклен га не освете, пушка се не оставја, по за колико ће гој једни од другија гинут.

А то се на доста мјеста у Арбанију дешавало да се продужи на стотине година освета, да убијају један другога за освету редом, зашто има љуђи који 'оће да убије више но једнога за једнога свога брата, али још више за побратима али пријатеља име-поменутога. Међу њима има фамилија у коју је мањкала мушка линија пријед но се осветила. Онадар ra свети и бије за њега пријатељ или побратим; то je његов аманет. Аkо нема пријатеља или побратима, онадар се жене свећају, удовице и само'ранице, плаћају паром и чим имају, те убију крвнике, који нијесу платили од мушкије', док су живјели. Тако жене до најпотлашњега гроша дају тек дако се част осветом поправи, јер се виша жалост подноси и трпи за оно што није освећено, но за оно што му остаје пусто огњиште, те му не остаје нитко од његова трага. Ова, у велико цијењена, освета и пријатељства били су пратилац и чувар многије' живота у арнауцку бесудну земљу, јер турски суд није био пријатељ томе народу, но су проспрсте њи'на међусобна злочинства гледали и доста пропуштавали и потпиривали да и' је више, а не да и' претеку и умале. Као судије, истина, нијесу и' могли судит' по шерјату, нити је та' народ ктио суд царски слушат'. Паше турске нијесу радили овакви да се мложе, но она друга врста која зло у земју шири. А то су паше због два узрока чињели: једно, ради тога дако уморе Арбанаси сами себе међусобњом свађом, с тијем да ослабе себе; па кад и' се досади то самовољно зло, онадар да пану у руке суда прегнутијем вратом и баче оруже. Један дио паша турскије' са овијем је мамио цара да се не може посудит' Арбанија, док саму себе не умори да изнемогне. А и други је интерез пашама у бесудност и свађу арбанашку био: да више глобе узимају, па и ако не могу свуј глобу узет' ђе је свађа а на доста мјеста и могу који је за то више понешен, јер у толику просторију има доста нејачија кућа и села и племена, па нејачи суд жели и глобу даје тек дако бидне мање бјен. Но ја да зборим о њи'номе обичају, а не о суду турскоме!

Гостопримство

Пријед сам поменуо о њи'номе побратинству и пријатељској освети, а сад да и' гостопримство видимо, које Арбанаси у велико пазе.

Ако му кућу разминеш и од трошка га штедиш, увриједио си га. Ако му у кућу дођеш, част си му принио, који си његово име и његову кућу између другије уочио: па ако је кућа сиромашна те нема у њу што за мусафира, он ће тражит' чега нема, па неће питат' пошто је ока ономе што купује, само 'оће да га има за госта, сматрајући се срећан што га наша у такву прилику, ђе му се образа тиче. Они немаду обичаја да реку ономе који му кући иде: „Не мож' у моју кућу коначит", јер немам 'љеба да ти дам", но му је кућа отворена па било ил не било што за госте, Послије ћу поменут' онога што није мога 'љеба за госте набавит; но сад за ово да продужим, зашто у млоге народе који дође на конак не бране му кућу своју, па најсиромашнија била.

Ка она арбанашка, тако и у богаташа има доста свијета који отворе оџак путницима и невољницима, гостима и пријатељима. Свако може нај 'љеба без плаће; но у Арнауте и у Румелију још више се старају за гостопримство, и друкчије но други, а то јево како. Њи'на племена која су немашнија и сиромашније живе те немају доста богатије' оџака који могу примат' све путнике, сматрају и' за своје госте и мусафире доклен гој путују преко њи'не земје и прођу на удут другије' ђе треба да се други стара о њима. Даклен, они старајући се за своје госте како и' неће никоме мањкат' кућа покривена и у њу 'љеба и воде, доклен се њи'нијем удутом иде ка што реко', ђе нема појединије' да то могу испуњат, онадар се купе села или вароши, па сви заједно граде такве куће ђе виде да је најљепше мјесто за долазеће мусафире. Ова се кућа зове одаја мусафирска у коју су камаре за чељад и штале за коње и другу животињу која ће вазда туна имат' и сијена и зоби, а чељад 'љеба и воде и огња.

А општина, која је то уредила, на ред свака се кућа промјењује те надгледа у музафирске одаје, да не би што коме мањкало трошка. Ту слободно сваки иде ка у своју кућу; пртљаг с коња, ако ra има, остави ђе му је мјесто; коња уведе у шталу на јасли, у које ако нема сијена, иде на стог који је близу куће и метне коњу у јасли, а он изљеже на одају и тражи наред од кафе, те сам варк и пије кафу, јер у дан може се потрефит' који би рано доша да му нема ко други послужит'. Јер само по ноћи не смије мањкат' они што служи, те стога се ругају којега виде е сам себе и свога коња не умије полужит' и намјестит', док му слуга дође. За таквога говоре, кад га гледају: „Ови је од некуд ђе нема мусафира ни оџака". А кад виде да се с тијем умије послужит' и узима ка од свога, не познаје му се е није ту никад долазио; којега тако гледају са задовољством они што су кућу градили, како озбиљно и својски узима и служи се од њи'нога, као да је све његово, таквога те дозват к себе да га часте у своје куће и фамилије. Ако би се који потрефио невјешт таквијема оџацима да пита: „Могу ли коначит' овђен?" увриједио и' је, и реј те му: „Сиктер! нека те ђаво носи! Не мож' наш мусафир бит', пошто нијеси чуо за наш оџак, но мислиш да је иаша кућа затворена мусафиру".

Овако ће се увријеђен нај поједини или општина, који су оџак отворили, па му га они с питањем понижаје: требао је знат за његов оџак да је отворен ко га уочи, јер се пасја кућа мусафиру затвара, а љуцка, кућа и јуначке прси свакоме су отворена ко к њима иде; па ко то не зна, но пита, томе није преша отварат' једно ни друго. Они мало лијепо и добро одвише пофаљују, а мало неваљало сургунишу, мимо другога народа.

Тако се фале и натијечу за гостопримство, не само ко више има и више даје, но који га љепше умије дат па и мање ако је. Они кој га гајретом и веселијем срцем даје од њега свако весео и угошћен иде; а ономе што и је натмурен и невесео више наио и напио, говоре му: „Добро не наједен напи, да бјесмо волови; али пошто бјесмо љуђи, немаше да ни да онога пића којијем се љуђи напијају". И заиста је Арбанаса лако дочекати' и гостит, што ћеш му гој дат', теке му га умијеша здобром вољом. Зато се они не стиде, који су сиромашни, од оније што су богати те имају и дају мусафирима више но они који мало имају, но и' говоре: „Ако имаш више да дајеш пријатељу, а оно немаш више срца ни образа за пријатеља но ја; моја је кућа отворена. а чеса немам. пријатељ ми неће ма'ану нај; мој пријатељ знат да ја за њега не би' живот заштедио, а не имаће. И, ка што је пријед речено, за мусафире највиша му је светковина трошит, а највиша рана и бол срца, ако кема чим пријатеља дочекат.

Ево један примјер од таквије' њи'није' болова да кажем.

У доба везира Бушатлије, био један Арбанас, 'ајдук из 'Ота, чинио зла свакојаква на џаду која је од Скадра преко Рапше одила. Везир је дао велико благо ко ће тога зликовца уватит. И тако, у неко доба и уфате га и поведу везиру који га пита: „Зашто си она зла чинио?" Арбанас је река: „Мило ми је било". Везир: „Ја те судим на смрт!" Арбанас: „Па ела!" и окрену к означеном мјесту, а џелат је за њим 'одио сабјом у руке да га посијече. Кад дођеш близу означенога мјеста ђе ће га посјећ', везир рече: „Врни се, Арбанасе, да те још нешто питам". Он се врну. Везир, и који су ту били и гледали га како свезаиије' руку озбиљно иде к везиру и џелату, као да се то њега не тиче, но као да за други поса иде, како стаде пред њим," рече му. „За сва зла која си чинио, јуначки си ми каза што сам те пита, па те питам и сад да ми право кажеш што ћу те питат". Арбанас: ,Да чујем које ће питање бит Везир: „Ти си многа зла чинио, која нијеси мога на доста мјеста извршит' без велике твоје муке; па јеси ли био кад на овакву муку, ка што си данас?" Арбанас рече: „Јесам дваш на вишу но данас". Везир: „Која то мука може бит вита од ове? а ето, виђи за тобом џелат који ће ти сад главу посјећ'! Но размисли добро, може ли што горе од тога 6ит па кажи право, не осрамоти себе лажом међу оволико љуђи који те гледамо. Арбанас окрену главу преко свога рамена, погледа у џелата који озад, ужњега, стајаше сабјом у руке, а не миче очи с везира, но пази на први миг ока везирова да се не опозни заповијед извршит, но једанак да тресне иза врата. Арбанас, послије мало гледања у џелата, полако ма'ну главом и уздиже' вјеђама, даде знак те се сви гледаоци мога'у сјетит' да би молио везира да га други посијече, а не они Циганин искесеније' и стиштеније' зуба, на које шкрбиће као иједак, да олакша везиру, а дига сабју више Арбанаса поносито, час пријед да види везир како ће га задовољит' једнијем ударцем. Арбанас, не уздајући се у везира, не изговори своју миса за промјену Циганина, па окрену главу к везиру, који му пофтори питање, говорећи му: „Кажуј јуначки, јеси ли био кад на овакву муку?" Арбанас: „Каза сам ти пријед да јесам дваш". Везир: „А које су то муке на тебе биле више од ове?" Арбанас рече: „Два пут су ми пријатељи дошли у кућу, кад нијесам 'љеба има да и' дам, но су ми без вечере коначили; то је обоје било теже за мене од данашњега, јер ће ово данашње прој, а оно неће никад". Говорећи ово, стресе се вас, поцрвењеше му и уши од некаквога' cтpa'a и срама; уздишући, колетну раменима и цијелијем тијелом, тобош дако, ками, сакрије своју слабост која гa бјеше најачала, која му се познаје пред везиром и свијема, који те рећ' да се препа од циганске сабје. Али гледаоци нијесу му нашли ма'ану но, гледајући га како су му и сад пријатељи без вечере тежи од погибије, па се сви у неку промјену нађоше. То је и везира потресло, те га пушти да иде здраво на своју кућу, у своје племе 'Оте.

Смрт поред пуне пушке

Али ови Арбанас, иако се показа слободан под сабјом на смрт, ма није пјева кад је на џелата 'одио, ка једни Арбанаси које је везир фата и под сабју џелата мета. Истина, није ови убио кога," кад су га уфатили да има чему пјеват', но су му пуне пушке узели, кад су га уфатили. А то је велика ма'ана, ако му се нађе пуна пушка, па ако је насред њега убјен, треба му, умирући, пуцат" да му ју испражњену крвници нађу. Кад на њега мртвога, али од рана изнемогла, дођу, и његов крвник се дичи, кад му пуну пушку не узме, јер то му с'једочи да је јунака убио којему из мртве руке пушка пуче, а није убио слабицу невљалу којега је ласно убит'. Но, речени 'От, иако је јунак био и млоге убио, не уби везирове љуђе, кад га уфатише, да има чему пјеват" на скадарски град кад је на џелата излазио, ка што су једни убили и послије на муке умрли. Некијема ћу од тије' послије име поменут', кад до њи' дође ријеч, јер је такве прилике који је Арбанас на џенгеле или џелата из гласа пјевајући 'одио, док му је глава пала под сабјом, таквога је народ арбанашки у своје народње пјесме опјева, с којијема се дичи арбанашко име, а не само његова кућа и његово брацво и близика, но цијело племе арбанашко, а највише његови пријатељи и побратими; јер неки млого побратима и другије' пријатеља има, ка што се разумије, који је бољи, више ји' има. А већ кад о њему пјесме народње запјевају, онадар се жели његов пријатељ назват' и њему се примаћ', ако и ничим више а - но ће рећ': „Изјели смо 'љеб и со заједно", ма на чију трпезу било. И с толико му се може неком близиком назват', ако није има среће да учини шњим више познанство и пријатељство, како би се бољему чим гођ приближио. Јер, као што пријед реко', Арбанаси и мало лијепо и добро млого фалом уздижу, а мало ружно млого понижају и кастигају, дајући о томе оваква правила својијем мислима: „Кад је почео путем малога неваљанства, он ће и до вељега стић'; а који почне мала добра чињет', тан ће и виша, колико могне његова душа и благородно срце; нете остат' дужни у колико могу, а што се не може, ни Богу није дужан".

Већ смо виђели, Арбанас који умре слободно јуначки пјевајући, он с тијем заслужи те га опјевају у пјесме на стотине њи'ниje' начина: представјају у пјесме што је чинио и говорио, како пјесмом поздравја мајку и оца, браћу и сестре, препоручује да га не плачу, кад је свијетла образа јуначки умро и није се умирући .осрамотио, и да се они плачући не осрамоте; а побратиме и пријатеље пјесмом поздравја, како и' није за собом зло име оставио, и како и' оставја своје оруже на аманет, препоручујући да чувају рз и да и они умру јуначки, кад и' вакат дозове да се сјете њега, и као његови да га у гроб не осрамоте. И свакојаквијема га пјесмама наките, како га не бише сад мајка и отац промијенили за пјесме да син дође, а пјесме у народ да нестану. Тако је арбанашки народ понешен за пјесме и спомен с којијем и' се у пјесме спјева. А већ којега везир или други суд турски уфати и на џенгеле али џелата душу извади, ка, Дед-Шабану, Ређ-Мехмеду, и Дре-Петру и Дрекал-Томи, и другијема Шаљанима који се не даше уфатит' Турцима ни постидише своје оруже да га дадну на суцко турско искање, пушке неистурене, а ножеве неистргнуте, говорећи: „Шаља не даје оруже без главе, ни главе без оружа..." И тако даше главе и оруже заједно Турцима у руке, пошто своју врелу крв, с турском помијешану, просуше, ка што и' арбанашке народње пјесме набрајају и обожавају и, као да свако арбанашко огњиште ижњи' сунце грије не бише више могли обожават' оне који овако чине. И то не да и' једни, који су паметни али годинама старији, то више цијене; но старо и младо, све кипи, весело о томе прича и пјева, не то ка други народи на скупштине и на светковине, но се на сваку страну може чут' ђе пјева.

Пастири

Арбанас, ако путем иде, али у баштину ради, али стоку чува, дијете које за бравима може изљећ'; кврчи не патише, појући иде, а за њим његов мал, пет или десет" коза али оваца. Кад га видиш гола и боса, пометена, а, може бит', и гладна, у оне дроњаве закрпљене 'аљинице, прос које му се на више мјеста види испуцало од студа али од сунца тијело као пепељава чапра која је мало мање мало више црна - колико и' гој оваквије' пастирчади сретеш, све му његово дивје изгледа. На доста мјеста таквога ђе сретеш, даје ти се очима да га позадуго гледаш и помислиш што си још видио да приличе њему - нешто између чељадета и ђавола којега, по чујању, познајеш како су ти га причом преставјали они који причају о ђаволу. Пануће ти на'м за њега, кад видиш овога. Још ти с овијем с'једочи да је ђаволу близика што је жесток јорган" и поносит; кад иде или стоји, све му чврсто изгледа. Да му добар дан али јутро назовеш, али га што питаш, на све ти с некијем поносом одговара. Особито ако познаје да га остро питаш, он ти још острије одговара; ако ти окренеш мало умиљатије шњим, зачудићеш се тој промјени, како му сину уљудног из онога намргођенога лица, те му се на образ чита љубав коју му душа љуби да се шњим лијепо говори. Тек сад мож' познат' да није у њега она слика ђавола, којом се пријед преставјаше, у којему доста умложава'у оној слики његово све сиромашко, а највише оне прсле дивје арбанашке 'аљине ружне, и под њима оно ружно, ђаволски окретно тијело, преко којега се стога, неки узицом, а неки ремником, мјесто паса, за којијем је задио на голи трбу' малу пушку и дрвену" арбију покрај ње, на које му десна рука стоји, не то ради [тога], е се што боји да је на „готов си," но и без потребе на њу руку држи. Али то му и за нужду служи, да му је научена рука држат' пушку за кундак, да се не одоцни, кад би му 'тање дошло. Ти би осјећа жалост према његове сиромаштине, но опет мош' виђет како се он сам себе допада да се с царом не би промијенио, ни му се с пута уклонио да га срете. Ти га залуду гледаш и по свачаму познајеш колико од сиромаштине пати, а на његово понашање ни трага од тога нема, но је од свашта задовољан, ка што пријед реко', и још ти пос'једочи своје задовољство, кад се шњим раздвојиш И он крене, а за њим оне десет коза или оваца, а он метне, по обичају прст у у'о једно, па запоје из гласа, весео, ништа мање но његов поредник који чува по пет стотина оваца, обучен у најљепше 'аљине и оруже арбанашко, сво у сребро оковано; а има га и позлаћенога да га по свему његову мо'ш познат' као међу Арбанасима да има чим бит' задовољан, и од себе и од свога мала; јер неки дио арбанашкије' пастира не би ружно било виђет' у Беч али Париз.

Али наш пријед речени голо испуцале коже, гледајући ш-његовом дружином овакве, ни на чем њи'но не завиди, нити га друго смета, е нема и не може ка он, само ако није за пушку од њега грђи, говорећи да је ласно друго имаће стећ' и растећ', но је мука стећ' оно то се оружем образу тече, а то пушком добит' и неумрли спомен заслужит', који се не може никад растећ'.

Јуначка сиромаштина

С овога Арбанаси ласно сиромаштину подносе, боље од другога. Он кад се не може богатством другоме равњат', он гледа оружем да иза њега не стане, па је друго све надокнађено. Ако није он, ни његов фис, грђи од другога да га нитко прекорит с тијем не може, другу сиромаштину сваку ласно подноси и трпи Арбанас, више но други, особито који живе у велике тврђе и кршнате сапртије, почињући од Зете и Скадра до Дечана и Пећи и Ђаковице, око Проклетија кудијен и је насељива Свети Климента, крио ји' од Турака послије Кастриотове смрти, да је тугаљиво очима гледат' како и кудијен су насељени и на чам та' народ ишви, што је она ријеч, на ништа без ништа. Кад му се ка кући стрменитијем путем иде, ризик је, ако се не чува, да се сатре. А кад му у сиромашку кућу уљежеш, у коју све жалосно видиш, али ју домаћин и његова фамилија обогате добром вољом арбанашкога гостопримства, у које заборавиш ону покислу вољу с којом си на улазак опазио оскудицу сиромашнога дома, у којега ти се за час обрете нека богата кућа, пуна весеља и неке милине Богом благосовјене, с којом је свако чељаде опивено и овеселило се гостима. Свако се стара да се покаже уљудно према гостима. Неко прима пушке а неко струке, неко намијесће оне жалосне столице и неке трупице. Ако је њи мањкало, те је више гости но столица, онадар тражи камења да сваки гост може сјест' тако; аљетно што су имали, метнули су на столице и на камење. Ако је мањкало 'аљина, онадар су донијели траве; ако нема траве но је све крш, онадар донесу листа, тек ваља свакојему госту иамечит ђе ће сјест'. Све се у кућу весело окреће. Мала ђеца која не могу ничим послужит', здрака и' се весеља чита на лице; све разгледају по гостима: какав је који, и какво је којему оруже и ођело. А све очекују који ће гост први које дијете зват к себе да га загрли и пољуби у руку. Овадар постане ћетињско весеље и пограбе се, које ће којега госта бит', говорећи: „Ја сам овогов", а друго: „оногов". Свако је изабрало по једнога госта за себе, дајући знак једно другоме, без да изговара ријеч, које је бољега и љепшега госта изабрало, па те послије изљећ' пред кућом, због [тога] да не досаде гостима, а друго због тога да се слободно могу ријечима погонит' око гости': чи' је бољи, и чије је оруже и ођело боље. Ту се отвори давија између ђеце, а може до боја се дој; а кад би боја било, умире и' мајка и отац, говорећи да су добри гости једни и други, и да је срамота за њи ако чују гости за њи'ну свађу. Онадар сва ђеца постиђена умукну да и' гости не чују за њи'ну ма'ану, а они се већ смијеју: све и' је домаћин каза о њи'ној свађи, какви су ударци били и ријечи ружне један другоме говорили у које и госту коју прислоне у ону буну, и рече му оно што је брату у ијед река. Онадар дозову ђецу к себе, па и' још грђе заваде гости; бајагли, и они се почну препират': који је бољи и љепши, и чија пушка или нож бољи. Онадар ђеца сваки своме госту у помоћ. Сад се отвори прави театар од смијешне вике како су ђеца једно другоме крвнички кидисала да брани сваки својега госта. Кад му се рече рђава ријеч, која му госту образ труњи, и кад та уфате да му се не дају бит' с онијем који његова госта ружи, он се трже из гласа лелечући и плачући, да ra нитко ућешит' не може, доклен га његов гост узме у загрљај и рече му: „Не плачи ти, бољи сам ја од њега! Ја сам убид чоека, а он није; пa и ако је он љепши и виши од мене, бада сам ја за пушку од њега." Овадар се умири дијете задовољно и побједоносно; а има ђеце која неге пристат', док исти противник не пристане и рече: „Истина је, бољи је за пушку но ја." Овакво признање извида сваку штету принесену части.

Ово за ђецу реко' сгога што би чудо било да њи'ни родитељи имају толико бистре себичности и осјећаја за оно што се части тиче, а особито што живе у неке сапрте пустиње, ђе би помислио да не виђају чељади, нити се имају од кога научит, злу ни добру, а не оноликој 'итрини која је пуна части и поштења, да је доста чуда у онакву школу с онијем васпитањем да су с онолико срца и душе. А да имају васпитање и живјење ка други сретњи народи, што би се учињело од овога народа који нити се сам може помоћ', нити га други помагају да се не може друкче судит' о њима, до сами Божи благосов да и' држи у крепост, те онакве муке подносе, сретњи и весели, ка да и' ништа не смета никаво зло, но како се колијевке отресе, трчи за некаквом славом и споменом, а друго све му је ситно?

Кратка оцјена

Али ја сам мало од њи'нога обичаја о'ђе поменуо само толико ради примјера, јер ми је чудновато у онакву оскудицу и онакву школу овакви народ да бива, које би' ја друкче и дуже каза, да сам писмен. Али ја с оволико да опоменем, ако би послужило ово онога Србина који се би желио шњима познат или у прилог српства о њима мисли водит'. Али ја ћу сад опет на прво доћ а ово нека за послије остане.

Виђели смо колико та' народ све трпи, а поштење жели, колико његова умна сила досеже. Поштује побратимство, пријатељство, гостопримство и друго ситно и крупније; што је ближе Бога и поштења, све потанко умију подијелит' и цијену му дат. Истина је да су одвише весели с малијем лијепијем, а одвише невесели с малијем ружнијем; али ја мислим да је то стога што су одвише лакоми на добро и лијепо. А има љуђи који говоре да је то све њи'на нека фантазија, ка и што може бит' јест, ка што млоги народи и поједини љуђи сами себе фантазијом чине задоваљнијема. Но, фантазија арбанашка није су'опарна, но и' служи њиноме простоме и бесудноме народу и свачему њи'номе ка нај гврђи закон изображеној држави, те и' је обогатило карактер и намамило и' на поштење, за које су кадри жртвоват' себе и своје, више од другога народа којему је наука и положај њи'номе раван. А што не умију, то и' је васпитање окљастило, у које и' помагају силе које су око њи', те ради своје паклене себичности међу њима сију сјеме, које би давно родило и пожњело се, по жељи силније' грабаџија, који су млоге народе пожњели и прекалапили по своме ћефу. Тако и Арбанасе бише, да су они други народ који се да калапит'. Али да ја не возим мојијем веслом преко дебеле пучине, но да пјешки на опанке чепухам преко уске и кратке арбанашке пољане за њи'нијем, ако и простијем, јуначкијем обичајем, којему би се чудила свака поштена праветна душа, од куд ји' дође у њину дивју и бесудну земју и памет, да онолико питомога осјећаја у своју душу топле на силу силни je' отимача, који не могаше угасит искру честитије' мисли из њи'није груди, која је у њи'ну душу усађена без никакве помоћи, којом се душа и разум и поштење љуцко помага, тек само и' је дошло и донијело и' неко Боже привиђење у мисли да су лакоми и себични на поштење колико умију, а више не могу, те га тако желе и живот за њега не жале.

Народне пјесме

Али од свије' њи'није' обичаја, од којије' сам мали дио поменуо, а вишин не поменуо, што и' најстрожије у запт њи'нога закона држи и шњима управја и учи да се лијепоме ближе а ружноме даље, - то су њи'не народње пјесме, које и' крунишу смрт и живот. Који заслужи да га народње пјесме осрамоте, тан међу њима нема бијелога дана, он ни његов траг но се мрската и на онога који би се оженио од њега или друто пријатељство шњим има. А који заслужи да се опјева у јуначке пјесме, као пријед речени, о којијема се опјева на скупштине и без скупштина, а пастирче у гору о њима пјева, такве они поштују и, управо, светкују, и траже да се од таквога крви жене, па да ће, и преко девете одиве, штоно веле, бит'. Тако, и цијело племе од таквога добије неку важност, те се дичи мушко и женско, да је свако пријатељство и побратимство милије шњеговијем племеном имат' но с другијема племенима, па и ако друго племе није горе било до његова времена и мејдана, којега је добо и пјесме заслужио. С једном ријечи, у њи' је васкрсење или помрачење у народње пјесме, јер се друга штета части би могла поправит' да се не болује од ње вазда, но се може ружно претећ' и лијепијем опрат'. А пјесме, пошто ојду по народу, оне се не претекоше, ни опраше, но остаде зубја помрчине на њега и његов фис, то јест траг.

Под овијем бичем строгости је стегнута част арбанашка, која га брани од укора да му не остане и на одиву од одиве, да му и разминују просци, јер они млого цијене да се од доброга фиса-соја жене. Млоги ће просац, кад проси ђевојку, ако би му река ђевојачки отац али брат: „Наша ђевојка није добра за твога сина или брата или твоју кућу, па сам ти ју радији не дат' но се послије преображат' од пријатеља", оваквоме прво рећ': „Има ли очи? Ако је твоја, а има очи, не тражим јој друго. И саката ако је; радији сам твоју кљасту, но другу златоруку".

Арбанас говори: „Узми жену од фиса-соја; нећеш се кајат', каква је гој, кад је од фиса, кад ти пријатељ у кућу дође, рећи ће добру ријеч, али да ће ти родит' добро дијете! По њински се ова ријеч говори: ја фјал-ја дјал! (Нашки: ал' ријеч, ал сина!) Они лакоме добријема или лијепијема женама ка итко, али пријатељу још више, и млоги ће бољу рад' пријатеља заминут' а грђу узет' . Међу њима има јунака женскије' ка у старије' Грка и Римјана које спомена заслужују, од којије' ћу поменут' на своје мјесто, ако ћу и мало; али ћу сад мало о мушкијема, па ћу о женскијема.

У доба везира скадарскога Бушатлије, кад се цару турском био одметнуо и Скандерија исцијепала се нетко на везирову, а нетко на царову страну (која паде), - и посјече везир главаре свије' племена арбанашкије' који су с царом против њега били. Пошто су од свије' племена посјечени колико је везир ктио, посла је и за шаљске главаре да му на Скадар дођу. Они су морали доћ', ка што су од друтије' племена главари дошли и погинули, јер који не би дошли, зато би све племе погинуло, а главарска погибија могла је племенску погибију замијенит'. Стога се главарима сматрала неха част, који јуначкије смије за народ погинут', говорећи: „Да смо добили, мене би старешинство допало, па нека је и старешинство изгуба моје, пошто не може бит' да се не гине, ми али народ". И шаљски главари не бише задовољни да и' зафали и благодари народ, ка другијема, но затражише и нађоше више. И кад дођоше ис - Шаље на једну ливаду близу Скадра, ту сједоше да почину и да се разговоре потолњи пут својега живота, пред сама врата своје смрти, па још које смрти? оне која је за њи' срамотна, јер 'оте Турци, који стражу на врата скадарскога града чувају, да и' на улазак узму оруже и да и' повежу, па онадар пред везиром да и' џелат сијече. А знајући Арбанас који жив пушти оруже да му се узме, како се у народ о њему мисли и пјева, они су ово изнемоглијем гласом говорили, а не да могу тобош што изјест' али попит' чим да се покријепе, од пута и од crpa'a уморени. Колико су ту сјеђели и сами себе мислима морили, разгађући о својој смрти и срамоти говорећи: „И један Шаљанин да се пушти Турцима да га вежу и свезана сијеку, цијело се племе Шаљско би од тога преобразило; а не да погинемо тако срамотно осамнајест Шаљана, који имамо пушке и ножеве, а кулете пуне фишека!" У ови говор осјетише у сами себе неку крепост, с новијем животом и снагом паде шњи' она помрчина која и' душу притискиваше: почеше један другога гледат' новијем погледом. Нећу ту њи'ну промјену опишиват', ка што би ју описа они писменин који умије опишиват' о таквијема, а ја тек мало да кажем, а не сву њи'ну крепост и промјену, која и' је једна иза друге дошла у они трен страшнога за њи' суда, како су и' се лица овеселила и како су запјевали и један другога љубили. То и друго такво, што се о њима прича и пјева, све ћу ја прескочит, само ћу казат' оволико: они се наједоше и напише, теке у друге мисли запливаше да знају на што су. Пошто се трпеза, то јест оно на трпези свршило, онадар понаредише оруже, пушке новијем прашником потпрашише а ножеве приострише. Већ су ни казали да и' је било осамнас Шаљана. Међу њима био је један мла дић од шеснаст година. Он је био јединац у мајке, па, како му је отац главар у племе био и умро, заступа је мјесто главарско свога оца, и овођен га мајка послала, да јој син зглаварима погине, тек очино мјесто да одржи и да се част не понизи. Говори се да су га главари молили да се врне и да не гине, а он да није ктио. Али то се не зна управ, је ли било, теке се зна да су Шаљани дали један другоме поштену ријеч да нете дат' Турцима оруже, да и' беж њега, ка друге сијеку. С тијем су дошли на врата од града, ђе и' је стража турска, по обичају, искала оруже.

Они су одговорили: „Шаља даје главу ђе оруже!" Побише оно што нађоше на стражу, па уљегоше у град. Убише и посјекоше по граду кога уфатише, па онда јурисаше на сарај везиров, и до њега без млого муке све Турке убише и посјекоше, јер нађоше Турке неготове за бој, те се не каже да је и један Шаљанин погинуо бијући Турке по граду до везирова конака, но су сви у везирову кућу уљегли да траже везира, који је утека кроз једна врата, а два сина које му нађе они млади, пријед поменути Шаљанин, закла му и' оба, стога се припозни те не уљеже здружином у везирову кућу, коју му дружина затворише за собом. Не знаше да је он оста изван, а њима је 'итање било да се затворе, јер су Турци скупјени кидисали на врата и са свије' страна од кутсе могло, но и' Шаљани из затвора побише у оне гомиле ко лико су и' пушке могле пробијат'. А то је ласно вјероват', како је понижење било турскоме зору дивје Шаљане у везирову кућу гледат'! Стога онако погибоше скадарски јунаци, грабећи се који ће пријед искочит' на везирову кућу и ослободит' ју од Шаљана. Али се брзо сломи зор скадарскије' Турака, спотакоше се на Шаљане који учињеше чудо од Турака, које се само каже с тијем што узмакоше Турци, кад виђеше која и' погибија нађе. Зидећи да не могу Шаљанима друкче главе дој, заждише везирове куће врх Шаљана, који нијесу већ имали да Турака бију, но и' се скрише ђе и' не могу виђет' до гомиле мртвије' и рањеније', које су пријед убили око куће мртви ђе леже, а који је рањен, он се бори мукама, који се преврћат' може. Ово ис-куће која вр' њи гoри Шаљани су гледали и с тијем се задовољавали; пјевали и кликовали по имену скадарске бегове и друге турске оџаковиће, корећи и говорећи ји' да те и' њи'не буле корит' и презират', кад се тако кукавички од шаљске пушке крију, да не смију мртвога ни рањенога брата прифатит' који се око везирове наложене огњем куће ваљају у крв. Ово су Шаљани залуду Турке корили и јуначили на јуриш, дако и' више убију, али Турци су вас пријекор трпјели, а јуриша су се наситили да га не понавјају више, но се крију и чекају да и' огањ одоли. Али није млого трајало, док су шаљски гласови дозвали Турака, да и' не стоје пушке бес посла, јер Турци који буљуцима наново долазе, видећи своју срамоту ђе сарај везиров гори, којега није султанова сила могла запалит' ни оборит', а гле, што учињеше голови шаљски, ђе оборише сарај који је надио себе име да се зове сарај царски, а не везирски. Зато су Турци, који су наново долазили на регементе, нове јурише чињели, јер је то млого трајало, док цио сарај огањ обузме и док пане. Зато су Турци имали времена за нове јурише, дако би се част поправила да они шаљске главе уграбе, пријед но и' огањ савлада. Ово је дало Шаљанима прилику да и' не стоји оруже без рада; но и' се чињело, кад ји' нови јуриши долазе, као да и' вијек продужају, јер Турци, понавјајући нове јурише, понавјали су своју погибију и Шаљанима задовољство, које је њима још то једина утје'а била, те је сваки мога турску погибију гледат', док му је плам очи затворио.

Везир је звао Шаљане по имену Дре'а Петрова, и Дрекала Томина, и Ђона, и друге; говорио и': „излас те из огња, да ви је Божа вјера Шаљани су из огња одговарали како не траже у њега вјере. И све што су му зборили, били се и пјевали, бегове и оџаковиће скадарске како су звали и корили, како пуштише куће везирове да и' горе, у које су кћели да га зацаре - све су и' ово и друго избројиле пјесме арбанашке: како су се били, што су говорили везиру и везир њима, како и које су пјесме у огањ пјевали за Дед-Шабана, и Реџ-Мехмеда, и друге јунаке. Они су пјевали, а народ њи', ка што реко', све и' опјева, како шаљскијеma јунацима народ чује глас проз огањ у који гори коса на главу, а јатаган витла проз огањ, до потлашњега издисаја. У такве прилике био је обичај да не горе љуђи у огањ, но су искакали из огња да и' сијеку, али су то Шаљани сматрали, и везиру напријед казали, да ће част шaљска пострадат", ако и једна шаљска глава али оруже дође у турске руке. И тако су себе и своје оруже предали огњу и пепелу, које и' је све у пјесме арбанашке опјевано. Једна њи'на пјесма почиње овако: „По кадал, море везир будала! Сјом 'Оти пој Шаља... Ово ће рећ': Полако, везире будало Нијесмо 'Оти но Шаљани... Ово ји' кажују да и' неће сјећ' ка 'Оте. А друге пјесме је почетак: Море, пашаји белбнан! Нук ол Шаља вербан... Ово значи: Море, пашо белбави! Није Шаља слијепа... То ће рећ': „Знамо што не зовеш, какав ћеш здоговор с нама чињет", јер и' је на договор зва, а не да и посијече; али су они знали та' договор, а што га називају у пјесму белбавијем, говоре да му је мала запиња језик. Ја нијесам умио казат' о њима пјесме арбанашке, но само оне двије ријечи; али како му драго. Но је вакат да се поврнемо младоме Шаљанину који закла везирове синове, јер смо га на зло мјесто оставили, за вратима везирова конака, одвојена од дружине. Ево што је било од њега. Он, пошто му дружина врата затворише да не може к њима уљећ', ојде крајем бедема од града. За њим није ко пажњу обраћа, но је сватко окренуо очи на оне у сарај. И он тако лутајући ни сам не зна кудијен, док нађе у зад нечесову шупљину, прос-коју прође, изљеже из града. Идући, кријући се, до Шаље, траја је неколико дана. У Шаљу се чуло да су на Скадар погинули, и дошли на плач погинулијема, по обичају, да и' кукају и лелечу. Тако и пред удовичином кућом жалосна скупштина још више но ђе друго, јер од погинулије' остаје некоме син а некоме брат, а удовици и младоме јој сину нитко! Стога и' је народ више жалио. Но, трећи дан млади Шаљанин стаса код своје куће, ђе му пред њом кука црно коло браће и пријатеља. Кад га виђеше окрену се жалос' на весеље. Свак: „Благо, јево га!" до његове мајке, која га мрко погледа и рече: „Окле ти, сине?" - „Ја са Скадра!" - ,Д камо ти' дружина?" -„Погибоше!" Мајка се окрену народу и рече: „Кука'те, браћо и пријатељи, ја немам сина! Ово није мој, кад ја нијесам родила сина, који смије погинут' ђе шаљски јунаци гину, но је доша код мајчине прегљаче ту да ми га народ у пјесме опјева! Ја сам сад грђе и више но удовица и само'раница, но кука'те, браћо!" И она поче нарицат', по обичају, ка пријед. Син, пошлије мало ћутања, рече: ,Ада ја ку'ћу сада, мајко?" Мајка: „Иди на Скадар, да те посијече везир, да ти се проспе крв ђе се шаљским јуна цима просула, па та' ма' да биднеш њи'н друт и мој син!" Он с те стопе ојде на Скадар, каза везиру да је доша да га посијече. Везир, кад разумје све како је било, скроји му 'аљине, и дарова га и посла дома, слободећи га од мајке, да ће га примит' за сина, пошто види да је дужност шаљску испунио и код везира доша. Тако је и било: мајка га примила за свога сина.

Јево још један случај за Шаљанку и њенога сина Николу, који је тога времена био вјерни слуга везиров. С Николом је био у исту службу још један Шаљанин, не знам му име, тек се зна да гa везир посјека зато што је био у партају која је против њега била. Но, везир, знајући да се Никола шњим љубио и да му је повјерио сву своју дружину који су противу везира били, а нијесу још пронађени, затражи од Николе да му каже непронађене Арбанасе, на које му Никола одговори: „Ја сам ти вјеран био, а што ми је друг на поштену ријеч каза, то ми не допушта част арбанашка да кажем". Везир удари на њега жестоке муке, какве се могу измислит'. Но, пошто виђе да Шаљанин, презирући смрт, и' оће на муке изда'нут, без никакве користи везирове, потражи бољу прилику и нађе ову: да дође мајка Николина ис-Шаље, да види синовске муке, на које ће мајчино срце препукнут', па ће извацит' своје прси с којијема ће закумит' свога сина и рећ' му: „Кажуј, сине, тако те не губало млијеко с којијем си се одовлен подранио! Не умри на те муке, на које те мајка не може гледат'!" Онадар ће се и њему ражалит', и све ће казат'. И на то послаше за мајку, која дође и нађе сина у оне муке, какве је везир умио измислит', как ће се мајчино срце изубашити и од жалости раслабит' да испуни жељу везирову. Но, Шаљанка кад виђе сина међу два огња свезана, дошле очи да искоче од врућега огња; пануо на свезана кољена, џелат држи сабју истргнуту за врат [и] виче: „Кажуј, море, окидо' ти главу!" Везир је чека сад задовољну ријеч из мајчиније' усти, али, на његову жалост, не чу ријеч коју чекаше; но Шаљанка, кад виђе сина на муке, рече му: „Кољо! Кољо! чува' памет и част! (по њински рз). Не жали двије ужице крви што ће ти везир просут'! Част при тебе и твоме свакоме остаје, а срамота при везиру!"... Везир, кад чу Шаљанкине ријечи, разјарен викну џелата, који једнијем ударцем окиде Николину главу, која се од огња и трупа низа стрмен малу одваља. Шаљанка потрча и узе синову главу, говорећи: „Сад си мој син, слађи но кад сам те под оружем на коња гледала!" - па окрену, и понесе главу у Шаљу. Кад је зглавом Николином из града кренула, говорили су јој: „Што не укопаш сина, но главу носиш, а труп оставјаш наврх земје да га пси скадарски ију?" она је одговорила: „Ја добих први крај од сина који ми је везира дворио, па му нека оставим дио од мога сина и његова слуге: ја понесо' главу, а њему остави' задњицу па ју нека ију пси али везир, ко 'оће!" Шаљанка ово рече и ојде у Шаљу. Ово што је о'ђен за њу речено и неречено, све јој је у арбанашке пјесме опјевано. Само ћу рећ' још један мали примјер за Арбанашку, која није ис-Шаље но ис-Климената. Она је била удовица. Имала је сина једнога, који јо-ј-е стаса за женидбу, и скупила је сватове који су јој довели сна'у. Пошто су сватови с невјестом починули у кућу, и сватовске коње повезали у избу, Реџо младожења пође у избу да прегледа сватовске коње. Ту ra убије коњ ногом посред чела, те паде мртав. Мајка га нађе и покри га сијеном, како га нете друти нај, па је отишла код сватова и невјесте, вечеру дала, и смировала што јој кућа сватовима дугује. Послије вечере играло се и пјевало. По обичају, сватови у игру често су звали Реџа, говорећи: „Ђе се кријеш, Реџо? Излази у коло, зове те невјеста и сватови да играш!" На те гласове мајка је Реџова ис сваке одговарала: „Реџо се заговорио, ја ћу за њега играт' и појат', док он дође." И тако се, по арбанашкоме обичају, цијелу ној играло и весеље трајало, а мајци се није могло познат', но је ка на крила играла и пјевала. У зору, за кол'ко су се свати мало одморили, мајка је отишла код сина, преобукла га што је имала, па кад је доша вакат да се иде на вјенчање, онадар је изнијела сина пред сватове и невјестом, положила мртва, поче тужит' арбанашки: Чоу, Реџо, чоу дјалиам... (Дик-се, Реџо! Дик-се, сине мој! Да ми на вјенчање идеш... И тако даље). У арбанашке пјесме њена је тужба опјевана с поштовањем. Као иједнога свога јунака ју опјеваше, јер умножила је заслугу поштовања међу Арбанасима, те јој се чуде какво то срце женско би које мога пријатељима сву ној умложават весеље, на огњиште, а мртав јој син под огњиште! Тако Арбанашка мога трпјет', која ујутру оста без никога! Реџа јој укопаше', а невјесту исти сватови врнуше, окле су ју узели.

О њихову лијепом и ружном

Ја о'ђен помену' неке догађаје арбанашке, а река сам да и' за обичаје зборим. Али нека обичаји и догађаји једно другоме помогну, јер ће у ово и обоје кратко бит', зато што ја нијесам писмен да о њима пишем обичаје ни догађаје дуго и широко, но само да кажем ономе коме је потребито знат', и коме су на очино огњиште: а то си ти, Србине, па нека знаш да није мука с Арбанасима ка што се тебе чини, да си далеко ти од њега, и он од тебе!...

Али ја ћу за ово послије коју рећ', а сад мало о обичају да продужим и речем о њи'номе лијепоме и ружноме. У њи' је велика ма'ана, која је била међу свијема бесуднијема народима, у које нијесу изостали ни они. А то је оно што су пребрзи да убију један другога. Тако, и з-друтијем непријатељем кад се бију, несмислено и' је; не гледа на последице тога што и' може донијет', но у толико ако је његовски добио да се о њему лијепо говори; а већ ако заслужи да се у пјесме помене, поша је у звијезде као сретњи! Не мари што је изгубио брата, сина, рука му или нога окидена, око избјено, и сваку злу срећу му је то донијело, те је за ништа погинуо, само кад му се преставја да му је рзиле погибија. Они су с тијем задовољни и живјет' и мријет'. Они лакоми трче за лијепијем, па га млоги од млого 'итања ружнијем замијени, да се чуди чоек у неке Арбанасе, колико је у њега чојскога и питомога разума; а другоме се чудиш, колико је у њега дивјега неразума, али се у оно ма'нитило непокорно држи некојега рза, да се од њега у трен ока може погинут'! На примјер, ако идете путем, па му такнеш пушку твојом пушком, али руком, остро ће ти рећ': „Што ми пушку тичеш?" Треба ти се правдат', али зло дочекат'. Бивало је да гледа један другоме пушку, па кад би му отворио огњивце и видио му напрашник, он му рече: „Зар ти гледаш би ли моја пушка уждила? Но, јево, ја ћу те увјерит'!" и упали у њега те га за толико убије...

Један једноме рече: „Да' ми пушку да ти гледам!" Ови му ју даде. Он пошто ју прегледа, допаде му се слаба, па ју запе и обрну сам себе насред прси [и] омаче. Пушка шкрока, не ужди!1 Ови, увријеђен, рече: „Ти ми осрамоти пушку, ја ћу да се бијемо!" Он му рече: „Немо', брате! Зашто ћемо се бит', кад ја пристајем да ти платим срамоту и још више да ми учиниш но сам ја тебе; јево ти моје двије пушке па, мјесто једне твоје, удри с обије моје сам себе у прси, па јето част твоје пушке освећена!" Ови узе двије кумбуре, прегледа и увјери се да бише и на оца, штоно веле, уждиле. Не смијући убит' себе, врну пушке, и опрости срамоту.

Арбанаси чисто оруже држе, те и' је вазда бијело ка из фабрике кад је изљегло.

Они контају: чија је пушка боља и која је убојитија, да се лакше шњом бије но з-другом, и која боље пробија, која подмеће али премеће. Кад се бјељега гађе, боље плаћају пушку која премеће, те јој зрна више бјељеге ударају, но којој ниже бјељеге ударају. Ка о љуђима што разгађу, који је бољи и боље чини, тако и о пушкама добра набрајају и гледају један другоме пушке; па они, што не може, али не умије набавит' добру пушку, томе није мило да му ју, ненаредну, други гледа, јер му пушка може добит' надимак, да јој се рече „од ове се два боје": ови што ју носи зна да није наредна, но се боји да му га неће уждит' на крвника, ако га невоља дође; а крвник мисли да је наредна, па се боји'. С овога се пушка зове „од које се два боје". С овога се и догађе да убије друт друга за једну ријеч или једно пушке гледање, ка што пријед реко'. Код таквога се не смије двоумит', би ли његова пушка уждила али убила, док ју није у тебе опрова! У таквога је скупа ријеч и рз, а јефтин живот, па 'оће чим било рз да награди, а не тражи чим га добри награђују.

Има и у наш народ рзожељније' и нискије' бестија, који ничим себе награђују, тек не смију мријет' наши ка њи'ни, но умију презрет' оно што не смију. Али није преша за неваљале наше ни њи'не говорит', кад има ваљалије' међу њима који умију цијенит' и подијелит' ваљало и неваљало. Они поштују и свога крвника. Ко је чоек и јунак, желе га виђет' и шњим зборит' умиљато па и брата ако му је убио, као да му га дарова. Он за неку част сматра, ако му срећа донесе да му не погине брат од горега, јер кад му доброга убије али од њега погине, говори: „Јунаци су рођени да гину". С тијем се ћеши, ако су му га посјекли, а он је убио вр'себе; онадар ка да се родио, а не погинуо. Млого гледају кад од крвника који бидне убјен и посјечен, је ли му се пушка пуна узела; јер ако га крвничка пушка осмртила, те није мога убит непријатеља, треба му пушку и у пусто истурит'; с тијем је показа да је учинио све што је мога, кад га смрт није збунила да заборави дужност. Брзину нога, скакање, прескакање, камена с рамена, бачање, бјељеге гађење, све се то међу њима зна ко боље може. Бјељегу који стојећи бије, да не наслања пушку, до на своје руке, то је најбољи гађач (они веле пушкар) међу њима. Љепоту изгледа, мушку и женску, млого цијене и убожају у пјесме, послије јуначва од свега више. Сву љепоту пјесмама изброје: какав је стас и образ, какве су очи које гледају, и уста која говоре, и друго ништо у пјесме непоменуто му не оставе, но љепоту с вилама и звијездама сравне, више од нашије' гуслара. Тако и неваљалијема опјевају свако грдило и неваљанство. Зликовца и грабаџију мрзе ка други народи, а лупежа мрзе и презиру грђе но други: то је најниже створење међу њима, које не заслужује ни у пјесме да га руже, но му би тражили што ружније, ако се може. А друго све што је црно и бијело, код њи' је опјевано по заслузи: јуначке пјесме јуначкијем правилом, пјесме за љепоту умиљатијем правилом, а за неваљале подругатељнијем правилом. Сваки се глас зна ђе му се треба дизат' и склањат'.

Добри отац, ако роди и остави послије себе неваљала сина, нете га баталит' до трећега паса, но га помагају да одржи очин степен каквога је има. Тако, може слаби син и унук заступат' својега оца син, а унук ђеда, до трећега џаса, говорећи: „Болује му сој, па може бит' добар унук од добра ђеда". Ако и праунук не бидне оздравио од болести соја, онадар му други мјесто узима што је има првенства.

Главарство

У њи' је главар од племена барјактар и војвода, ш-њима још по неколико, љуђи бо љи је' који помагају барјактара и војводу, у народње послове. У ове главаре има љуђи које народ слуша ка свога оца, а грђега та народ презире, теке га бољи од народа бране. Али су арбанашки главари сви изложени ризику и ма'ани: једно, од паша турскије', којијема је виши интерез да је народ арбанашки несложан међу собом, па је на ризик главар који народ мири, а паша му смије и може зло учињет, а друго, изложени Cy народњој ма'ани због глоба који, по њи'номе мислењу, млого узимају за свој труд кад мире и пресуђују што у народ, а они дома сиромашни, и плате ни од куд, па и' нужда нагони да штогој узму за дангубе, а народ, и он сиромашан. Млоги, а и који није због сиромаштине, понижење му се чини главару као на силу дават', те стога му главар не може угодан бит', па да ће му солат узет'. А стотине које дугује, опростит' није задовољан јајце што ваља. На ови начин тешко му је дат', а о добре воље да зове у кућу, али да му сами главари дођу, није му млого да потроши колико во и крава јалова ваљају. Они набрајају у свако племе који главар мање и више глобе и путнине узима. И фали се племе с таквијем главаром како није њи'н главар изјелица, ка други у племе.

Али се у њи' не броје на племена, но на бајраке и на фисове; на примјер' барјак Груцки, 'Оцки, Кастрацки, Шкрјелски, Шаљски, Шошки, Беришки, Кастринићки, Гашки, Клименачки, и тако даље. Којега је фиса више, под тијем је бајраком и војске више. Ови бајраци, кад иду на војску, бајрак 'Оцки најпрви иде, и тајим војнички узима. Ово су првенство добили 'Оти код Турака у доба оглашенога арбанашкога јунака Ђелоша Франгана једнијем случајем. За 'Ђелоша се би имало доста говорит' знатније' спомена, али се не могу о појединијема бавит'. Но да поменем шаљско првенство, које је с више догађаја и случаја стечено међу Скандеријом и Арнаутлијом; а то није да се дуго кажује, па само једна ријеч која се свето држи међу тијем народом. А та је ријеч међу тијем народом кад ко коме за чам било вјеру даје, рећи ће један другоме: „Дајеш и' ми шаљску вјеру!" Кад се та ријеч изрече, онадар је вјера која се не ломи, ни преваром труњи! Ова ријеч млого вриједи међу њима, а увјерава не да јој није ма'не ни ђе друго.

Међу Арбанасима се пази од стотина година, који је сој љуђи за чам ко бољи био и више добара чинио. Виђели смо да је њи'не јунаке друге надмашио пушком они који на себе убјен бије, те му из мртве руке пушка пуче, те га не може крвник добит' ни част своју шњеговом поправит' никад без своје зле среће. Они говоре, да је то сретња породица, која такве збафтом јунаке рађе, те је и на умрли час срећан те и' се потомство дичи смрћу ка вјечном животу.

Мали и велики оџаци

Тако смо виђели пријед какво је њи'но пријатељство и гостопримство, али и у то се међу њима зна чије је првенство, те је оџаком претека друге пријед речене оџаке и гостопримства, јер ови оџаци њи'ни нијесу ка пријед поменути отворени само кад му се у кућу али у село дође, но су такви њи'ни оџаци отворени, што се оно рече, у кућу и пред кућу, у поље и у гору. Ево да речем штогој и о таквије' оџака, може се рећ', побожније' којијема су оџаци код њи'није' пастира у стоку, и орача у баштину, и косача у ливаду, и путника на пут, и жена на воду, свуј тудијен њима, који такви оџак држе, треба и' да су гостопримни и побожни се покажу. На примјер, пастири који овце чувају из таквија кућа и породица, будући да имају по млого оваца, а други њи'н комшија по мало оваца, којему они надају руку помоћи, у чам он сам по себе инокосан не може, као торину, за оно мало брава, јер се 'оће и мало су'оте за пастира ђе би пропирио мало огња и [мога] сигурат' што себе за вечеру, ако се није десило да му нема ко, али нема што ко из дома донијет'. А и све то да има: торину и гладу, и у гладу огањ, и брашњеник, нема пса да му браве од вука чува. Од свија оскудица овије' и другија треба помоћи тражит' у моћнога комшије који га неће без помоћи оставит', но ће вазда у њега помоћи нај, кад је од шта вакат: некад ће му узет' оно брави у своје да му и' чува даном и ноћем за неко вријеме, а он ће отист' код фамилије да би чесов други посан сиромашки урадио, и жени и ђеци 'љеба измучио.

А кад дође прилика, да му и'не може у своје помијешат', ни у дан чуват', но мора сирома' своје у дан чуват', али опет ови му и' мора по ноћи примат' код својије' у своју торину да му и ка своје, чува, а сирома' иде код своје фамилије. Ова му је фајда једно због инокоштине, нема му ко брашњеник донијет', а друго, ради штедње 'љеба; јер мало брашна кад се на двоје троши, пријед нестане, те етога сиромашки пастир дома долази да заједно с фамилијом оно повечерају, кад га не би исти пастир на своју вечеру и брашњеник уставио, ка што тога често бива. А још би чешће било кад би пастири могли учињет' глас дома, да не чекају ред брашњенику, но да и' пријед ваде донесу, јер је мањкало; ка и што се тога догађе да остану пастири без вечере, особито кад су подаље од куће, да и' нема ко глас учињет'. Али опет не могу такви пастири ка муку од глади бит', но се брзо поправе, закољу браза. Код таквије' пастира има на што и путник доћ' код њега кад иримркне, али ra друга нужда дожене, ка што и тога доста бива; јер таквоме не само путници нуждени да свраћају, но и у госте долазе, ка на кућу што и' долазе и од врсне господе, као што су пашине буле код he'aje на катун коначиле и почашћене, за које ћу послије рећ'. А сад сам на врата гладе пастирскога оџака, који се никоме не затвара, но знају ђе су му гости и путници, а не само сиромашни пастири, његови поредници. Али, нека већ пастири, како и' драго, но да видимо ораче из таквије кућа. Њему треба пазит' сирома'а ближњега, који нема волова да узоре оно мало земје своје, но ће му ови дат' волове; ако нема сјеме, он ће му од свога дат'; ако је сиромашни бон, да не може орат, ови ће сам с воловима својијем сјеменом и отис да му оре, тек му неће земју тако оставит', но ће пријед толико своје земље неусијано оставит', на'одећи себе ма'ану, кад не би од сто рала своје земје изоставио, теке сиромашко рало да се усије. Кад сташе за копање, ако сиромашни не мога, од болести или од глади, копат', његов речени комшија и добротвор скупиће неколико љуђи на свој трошак да сиромашки фруметин прекопају.

На ови начин се косач и орач из таквије' кућа једнако владају с комшилуком својије' ближњије сирома'а. У пут, кад с коњима иде треба му готов вазда бит' сиромашкоме трешељу. Жене таквије' кућа, кад иду на воду, ваде из убла да пуне своје судове, у то ако сиромашка дође, ове јој се уклоне и помогну јој да она пријед извади воду и дома иде, јер је саму кућу оставила и у кућу малу ђецу, неко је у колијевку, а неко у пепељак, с тога јо-је 'итање дома. Ово жене из добрије' кућа ваља да знају и тако поступају са инокосном сиромашицом на воду и у дрва, а друго ђе било, мушко и женско, старо и младо ис-таквије' породица на пут сиромашнога ако срету, љуцкије, и питомије од другога ваља му се показат', ако и не другијем, а-но сажаљењем према њему, што му се није потрефила прилика да му може помоћ', јер се међу њима таквијема може помоћ' с више начина и прилика, но сам ја у ово навео, јер се у њи' сиромашни не помагају само готовином сједећи, но више другијем трудом.

У млоге и' прилике долази згода да могу ваљат' нужденоме. А онолики број чељади у поједину фамилију, које се броје од пе десет до стотине чељади, којијема не може дана у годину дој што нето по неколико мањије' и вишије' добара учињет'. Па, ако и неће сваки дан свијема се прилика указат' да могу добра коме учињет', а-но ће се та прилика показат' од свије' десетини; па то је доста, из једне фамилије кад могу неки дан десетина, а неки дан педесетина ућешит' по некога, јер се у њи' помага сваком работом чим љуцка душа живи. Инокосноме је фајда да му се поможе, јер он је за мање и више нужден за помоћ. Али мене је предуго све на ред да набрајам, чим такви арбанашки оџаци своје сиромаје помагају. Теке се мене чини, да се они могу зват' народњи добротворци, пa и ако немају да оставјају милијуне за просвјету народа, ка у други свијет игго оставјају богати народњи добротоври, те славу и спомен заслуже међу својијем просвећенијем народом, који га имају коме посветит' за унапређење свога народа, у којега ће и' бесмртни спомен живјет' као патриотима и добротворима, њи'н ће и' народ благодаран бит' као вриједнијема који су умјели и могли стећ' и народ помоћ'. Но, јадни арбанашки добротвори и народњи, чим га и како они теку? Неваспитани га теку, а неваспитаноме га дају и помагају онако свесрдно и великодушно, на које и' није васпитање ни.у књиге читање упутило, но сама њи'на рођена природна душа њи'на и њи'није родитеља на то и' је упутила и благородну душу у њи'ну крв усадила; да ничије доброчинство од његовога не изгледа питомије ни побожније, које с великијем задовољством свесрдно чини, желећи да му дуготрајно доброчинство на његов траг осгане, с паса на пас, и с кољена на кољено; да пази млађи што су му стари радили и у аманет њему оставили; да и' мртве у гроб не орезили, и доброчинство не заборави и затвором своје куће образ пред Богом и љуђима не оцрни још горе но да није нитко његов почиња оџак отварат', за којега му се би зборило да му је оџак траја колико циганско царство. За ово се труде такве арбанашке породице које немају раскошно да уживају, ка у други свијет господа што богато ужива да му ништа не крати уживање доброчинство које народу чине. А у Арбанију породице, које су такве, оне икономију држе и, управ, оскудно у своје фамилије живе' и сељачки раде, и стоку држе, и пате се око ње, и с тијем држе пријатељство.

Задруга

У њи'не такве куће недијељене фамилије може имат', неђе мало мање а неђе мало више од стотине чељади, у које бива по шездесет војника с оружем, с којијема управја један члан од фамилије, којега изабере иста фамилија за свога старјешину цијеле породице, који ће и' уређиват' да умјерено живе и оџак држе. Али мене је теже имена вишине таквије' бројит', но да узмем између њи' једнога који ће и за друге врсте тије' љуђи служит'. И узећу Јака Матина из Миридите, да кажем о њему и његовој породици, па нека о њему кажевање служи за све његове стру чњаке, ка што пријед реко'. Даклен, ево Јако. Он има около стотине чељади, међу којијема је около шездесет војника под оружем, које је уредио, по њи'номе обичају, овако' намјестио је фамилију у осам кућа, које је има на своја добра, како те сви имат' баштине да раде и стоке да чувају, како и' може испадат' трошка за њи'ну потребу и ко ће и' дој; а стоке што је овише, прода и метне у новце, па он купује за фамилију без шта му које не може. Али у његову фамилију нитко нема свитно, ни златно ођело, ни сребрно позлаћено оруже, ка у млоге друге арбанашке куће око њега, који у свачам госпоцкије од Јакове живе, а мање од његове и његовије' добра чине, јер овој врсти је доброчинство ка нека својина која и' доста чини да заборавјају на своју масну чорбу, теке да и' за другога не мањка. Но, и они други чине добра, колико они осјећају да могу, но одвише себе пазе и угађу, но Јако здружином. У Јакову фамилију, по арбанашки, има величине, а нема госпоштине. Он два пута у годину иде да прегледа своју фамилију' о Ђурђеву дне види стоку, како и' се презимила, па нагађе у који дио фамилије нађе да је мало стоке и млијека, ту придаје, по својој увиђавности; тако с јесени прегледа што му је година родила и уреди што му треба за своју породицу. И, ако би земја али кућа испала на продају ђе је Јаковој породици на сенту, он скупи своје најстарије од породице да виде 'оте ли имат' за чам купит'; и каже сваки за свој мал колико који може дат' оваца, коза, волова и коња, а Јако каже колико има готовије' пара, и ако нађу да могу саставит' подмиру, а да не мањка фамилији и пријатељима, онадар плаћају. А толикој задружбини ласно би било скупит' подмиру, да имаће своје на други свијет, који долази, не троше, јер је тијема фамилијама ласно заштеђет' на њи'но сељачко издржавање који не троше у ођело, ни оруже богато, но само што је нуждено да и брани: ођело сукњено од зиме, а оруже гвожђено од непријатеља.

Опет о гостопримству

Ка што пријед реко', ту ни у чам никаквога раскошлука нема на своју фамилију, а никакав се трошак не штеди за госта и за доброчинство друго. Управо би рекла нека господа, да би ради[ји] умријет' но живјет' под тијем ропством гостопримства и доброчинства. И заисто, њи'но гостопримство изгледа нешто одвише, да би другоме то мука било подноеит', с једне стране, што желе да и' је одвише побожно те га препуне неке питоме, премеке и преслатке части с којом растопе сами себе, трудећи се госту да угоде. С тијем се издаље од мушке обзиљности, да ти дође жао, јер ти се чини да с тијем штету чине својој лијепој љуцкој природи и уљудноме гостопримству с онолико увијања и угађања, па ти се чини да ји' би љепше пристајало кад би чињели мало мање части, а више озбиљности кад и' се у кућу дође. Но, кад видиш колико се чељад муче да ти угоде, чим би млого било и Богу толико угађат' с некијема ситницама и крупнијема стварима, без којије' се може, и шњима ти се чини да понижају не само себе и госта, но неки природни дио чоеков, па, нешто с тога, а нешто са себе, тешко ти долази, јер ти смета ономе што си доша, као чељаде код чељади, којијема си својијем доласком донио весеље и заједничку слободу да уживате. А сад они сву слободу гостима даше, без да себе имало оставе, а то је тешко и чорбу не подијелит' з-дружином, а не слободу.

А то може чоек на себе промислит', како је тешко неслободну чељад око себе гледат'. Тако ти ce и ту преставја, као да си с твојијем доласком неко мучење фамилији собом донио, да се свакојему чељадету на очи може читат' неко стјешњавање и стрепња, бојећи се да нијесу све учињели чим се госту могло угодности одужит'. Но се види на њи' да све траже, чим би још могли уљудност умложит', па то не само чељад која су кутња у фамилију, но и гости који су познати, а ту се потрефили, и пријед су у госте ту долазили, и они раде свачим да част одају новоме госту, говорећи: „Ми смо ођен као домаћи, у своју кућу; а ти си у нашега и твога пријатеља први пут доша у госте, па ни требује сви да те частимо и да ти благодаримо што си уочио да дођеш у кућу нашега старога, а тебе новога пријатеља, који ћеш посад бит' незаборавјени пријатељ свијема нама, и ми сви: твоји."

Из оволико се њи'нога познанства може умложит' љубав и дуготрајно пријатељство.

Овако арбанашки гости гостима својије' пријатеља желе уштиву љубав у његову кућу показат'. И ово и' лијепо пристаје да се гледа за њи' и њи'нога домаћина и цијеле фамилије; а он што премлого кутња чељад чине, досаде себе и госту који би омалио и промијенио од тога фамилијарнога благосова, па у кућу придапростога и слободнога весеља богом-благосовјенога, с којијем с e би љепше арбанашко гостопримство умложило, но с премлого одавања љуцкога старјешинства и угодности; јер кад је угодно, не може му се придат' више но угодно, јер то је мало несносно и ниско за госта, па и ако он то не тражи но фамилија то сама чини, али га за њега чини; па и да га не чини њему, но коме ти драго, тугаљиво је гледат' ђе се мучи онолико чељади, а особито кад се промисли да ту чељад неће Бог, ни они сами себе, од тога курталистат' до њи'не смрти, или се просјачкога стапа с тога дофате, јер то је другијема тугаљиво гледат' и радит'; а они, не то да и' је тешко, но се диче и поносе с тијем гостопримством, нудећи га као рањеника, толико весели, кано ти ђе и' се чини да с тијем Богу и љуђима су угодили и своју част умложили. Стога се њима није тешко мучит' одвише за ово.

Лажна част

Разумије се, да је код свакога лијепо доброчинство и гостопримство, и чине га љуђи, неки колико може, а неки колико 'оће; а Арбанас га чини више но може. Он ласно жртвује себе и своје да одржи част, па друго све пропало.

И за мали дио части, ка што смо пријед виђели, бију и гину за малу штету и срамоту части. Али они то не држе да је за њи' мало, но с тијем они мисле да гину у прилог части свога.

Скадрани, што се бију по улица скадарскије' пp с' за прс' они у то на'оде неко спасење части и величини, ако погине насред пазара скадарскога, по своме обичају, а то, идући проз варош, па се срету на улицу, идући један с једне, а други з-друге стране, прси у прси. Који се којему уклони с пута, остаје међу народом да је грђи јунак и од грђега соја, но други. Сад, који неће на то пристат', он се неће ни уклонит', но се з-договором дофате лијевијема рукама прс' за прс' а деснијема унесу запете кумбуре у прси, или у чело, ђе ко 'оће, па омакну један у другога, и убију се. Онадар остаје лично јуначво и сој с величином равни, докле и' друга браћа а и рођаци од исгије' сојева сташу и понове срећу, ђе се на улицу срету. Ови је обичај као неки закон у Скадар служио и доста младије' оџаковића турскије' у то крв своју просуо, који нијесу пристали да је ко бољи од њега јунак ни другога траг.

Тој сорти Арбанаса је убит' чоека једина светковина и добит, која гa из мрака к виђелу води, да нам себе и својој породици добије, да се о њему збори. И то што бољега чоека убије, то му је више нама и пофале; зато га и бије, а не пита је ли му што дужан, али не. Но он, и кад види млада, лијепа, у лијепо ођело чоека, жели се шњим опријатељит' и учињет' познанство. Ако се томе приближит' не може, а он га жели убит', говорећи за њега и лијепе 'аллне на њега: „Гла лијепа момка! Што му би лијепо приста фишек да се изгори у њега, да му се она лијепа крв проз оне лијепе 'аљине проспе!" Он с таквом слатком жељом збори другоме, као да му је ови свакога његовога закла; и ако смјене, убиће гa, ни крива ни дужна, само да се збори како његова пушка пије крв љуцку, и то ону најљепшу и најбољу! А да би грђега убио, не говори му се: „он мисли да је омрсио и гостио пушку", но да је „опоганио пушку и руку, и оцрнио образ себе и ко се његов зове". Говоре му: „Кад поче љуђе бит', што не уби доброга, па да има за чим бјежат'; па и кад ће га платит' од близике погинулога, да му није ружно, но је има за кога погинут'."

Беса

Они знају да мора убица погинут', јер он, пошто убије, не смије дома сјеђет', но по обичају, арбанашкоме, под крв је, и бјежи по другије' села и племена, док се помире, али га главом плати. Овакви убице бјеже од своје куће, али њи' примају ђе гој дођу. Кућа је арбанашка отворена као чесовоме ду'овнику али доброчинцу; само је ли под крв, па он може калуђерски живјет', не питају га зашто је зло учинио.

Пошто је у кућу доша, он је миран, и од истога крвника; не смије му га у кућу у његове руке убит', ни својега брата осветит'; но му ваља другу прилику за освету тражит', кад није у кућу, ни у руке никоме. Друкчије гa не смије убит' за своју крв, па и више крзи да му је бадијава учинио. А има га који је од невоље убио и бјежи од крви, али' овакве љуђи раде да помире и да и' дома врну; а зликовци бјеже, док погину. То је таквијема обична погибија, ка да је други дуг новцима платио. Млогијема таквијема, кад погине, и његова породица, иста браћа и родитељи, говоре: „Богу фала, е је погинуо и платио што је дужан!"

Ово ће рећ' једне фамилије због тога што је тешко да се такви злочинци несретњи од њи'не крви рађу. А други благодари Богу, од стра'а, е је њи'н погануо и дуг платио, зашто брат али рођак погинулога мога би не тражит' убицу, но убит' његова брата али оца, а може потрефит и обојицу, јер који је јакога брацва, а сам је јунак, таквоме није млого и четворицу да убије за свога брата. Такви говори: „Није пушка терзија, но ја бијем за мога брата колико могу, а не оку за оку!"

И ово доста штете чини међу Арбанасима, што добро сретају онога који убије и од крви бјежи; па то најневаљалије убиство ко учинио, они га прЈшају и велику би себе погрешку приписали, кад га не би тако сретали и пратили, говорећи: „Невоља га дошла, ка што свакога може дој", не рачунајући, што својом злоћом сам себе ту невољу скова, но пребијају нешто на судбину, а нешто зашто је к њима утека, па је зло за o н y земју у коју нема грмена зец да утече.

С овијем Арбанаси неколико штету чине, јер млоги арбанашки сретњи отац има несретњега сина који мјесто добро чинећега оца свако неваљанство чини и бјежи ка зликовац, а отац му Бога моли да погине, пријед но сва зла учини која је почео. Па такви отац, који је свој вијек добро чинећи проша, сад гледа Арбанасе ђе му његова крвника, а не сина, дочекују и часте у своје куће!

С овога и овакога, реко' да зло чине, што злин толики уток код њи на'оде.

Опет о лажној части

Али ко би мога на ред описат' такву злу њи'ну фантазију, за коју се натијече та' народ ко ће бољи бит'?!

Они лакомећи се и трчећи за неком славом и одликовањем, и у зло, и у добро. Тако је међу њима: који добро чини, чини га свесрдно, што може и што не може, граби се и труди се даном и ноћем, тражи чим ће своје доброчинство умложит' да га у то други не претече. На то су лакоми више но други народи, стога и' је лакше своје и себе жртвоват' за част своју, но другоме народу. Ка што је пријед о томе у кратко речено, тако и злијем путем њи'н који окрене, колико више зла чини, толико се више дичи ш-њим но други народи, и то не да је себичан само да граби и туђе себе присваја, ка што се у други свијет таквије' на'оди да и' себичност своја на зло и неваљанство упућује, а они, и без никакве своје користи, као ђеца у игру зло другоме желе чињет', само да покаже е није188 страшљивица. Да питаш њега: „Зашто зло чиниш?" он ће рећ': „Пр ћеф е np фаће-н"; то ће рећ': „За ћеф и за образ". И млоги зато у своје злочинство узда'не са срца, ка да је-м[у] то образу штета и срамота, а не корист.

Између другије' ево да поменем једнога Арбанаса, како ми је одговорио, кад сам га за такво корио. А то је Палумб Ђека, из Груда, којему бјеше убио рођака један Турчин, којега не мога уфатит' ни убит', за освету. У толико Турчин уби другога, зато га уфати суд турски у Подгорицу и посла га свезана везиру на Ска дар. Но, Палумб Ђека, с неколико својије' Груда, претече и' на Ржанички Moc', уграбише га заптијама и суду, те га убише, и Палумб заслужи да му јуначво арбнашке пјесме опјевају, не то лико ради његова личнога јуначва, и ако га убио суду у руке, но се то дало Груцкоме јакоме племену, које је вриједно пресу дит' везиру и турскоме суду. Ово имаше значаја у Арбанији. Груцко племе и Палумб, кад је чуо да му ја то не одобрајем да се опоштио (али он није зна за чам му ја ружне ријечи говорим на далеко, а мало смо се познавали и лично, н о више по чујању), он дође код мене да види што ми је на њега да му ружно зборим. Ја му реко': „Кучи и Груди вазда су се били међу собом још од

старине, ка крвници, па и ми сад нека се псујемо - ја из Куча, а ти из Груда". „Збори ми што 'оћеш, он ми рече, нијесам ја заслужио да ми ружно збориш, јер народ мисли да ти свакоме говориш, ко што заслужи; а за мене неправо мислиш и говориш, но те кумим и молим, немо' ме на Божу правду тужит', но ми кажи ко те преварио да сам ружно икоме учинио; па ако докаже они што је тебе каза, онадар ме ружи ти и све моје племе; ако биднеш ти преварен, онадар кажи да сам поштен чоек, ка што мисле Арбанаси о мене". Послије свега говора, реко' му: „Каза ми је Палумб Ђека да нијеси добар чоек!" Кад му реко', да ми је он за њега каза, онадар ra више чудо нађе, и рече ми: „а ђе сам ти ја каза?" Реко' му: „На Мос' Ржанички, кад си убио онога Турчина за освету."

Кад је чуо ову ријеч, синуше му очи и друга здрака у образ, и рече: „Имам ли друге ма'ане, до те, код тебе?" Реко' му: „Немаш!"

Онадар му се на очи познаваше како расте у тијело и у памет, а ја му се омали' пред очи, не изгледа' му виши но кокот без у'ора!

И тако, ја с ниска а он с висока, продужисмо говор: он свој газилук фалећи, а ја кудећи. Рече да „није други Арбанас јуначкије од мене убио Турчина на зор везира и суда, а међу онолико Турака, то ми сва Арбанија признаје". Реко' му: „Ја знам, како се јуначкије могло, да си ти био бољи чоек". Рече: „А како се то могло боље учињет', но сам га учинио?" Реко' му: „Да си га уграбио Турцима и река' и: 'Ајте ви збогом! Поздравите везира, кажите му да је ово мој Турчин, који се мене пријед задужио, и ви не смијете дуг у њега тражит доклен мене дуг плати. Па да си Турчину свезане руке одријешио и река му: 'иди по земји и живи докле ја

кћенем. - С оваквом осветом би угодио Богу и онијема љуђима који су паметнији од нас, и с тијем би и нас приближио њима, и показа и' да се у наше крајеве може родит' чоек са срцем и осјећајем који зна што је право поштење". Њему се заврћеше сузе на очи, вас се стресе, и рече: „Да си ми то пријед река, тако би' учинио". И жалосан ојде, говорећи: „Сад би' жељно.своју крв опростио, и руку једну окинуо, тек да могу помоћ' Турчину којега сам убио".

Ја сад, видећи га како клону и пропаде, вјерова сам га и помислио: Ада колико је другије' који се бише могли поправит', кад t е Палумбо овакo би мога на добро окренут'! Јер причају за њега Арбанаси да је више био јунак, но побожан чоек, а може бит' и свога убјенога Турчина да је жалио више ради своје више части, но ради више побожности, те с тога могу вјероват' да је и мој Палумбо искрај мене отиша, тужећ и више зато што је јефтинију славу добио, а скупју изгубио, но што није угодио побожности, ка и друга врста Арбанаса која славу, ђе ју нема, тражи, ка што је пријед речено за њи'но к слави 'итање, с којом мисле да ће с тијем себе и евоје име наградит', ка и што га награђују, како они мисле. Јер и они такви који су, на'оде по некије' својије' стручњака и бестија који пофаљују и одобрају један другоме неваљали рад и занат. А у бесудну земју, злин горему, а турски суд обојици, помага те се истога велико коло створи: да и' њи'н неваљали рад не само пофале, но и' чак и у пјесме опјевају. А у то је спасење арбанашке части, па се то незналицама чини доста једна ријеч да му се рече трима, то ће рећ' јунак. И тако одобрајући злин зломе, у које и' Турци помагају, зато они морају трпјет' неваљанство, и отац од сина свога, и сељанин од сељанина, кано ти ђе је власт злу и опачилу у руке, те се чине, међу толико добрије' и побожније', несмислена, без своје користи, зла другоме.

Они и Црногорци

Оно, има и у њи' који пљачка и граби, али они смијерају, и најнижа грабња да и' близу славе изгледа, како ју може друго име замијенит', а не ниска грабња, жмурећа, само да ију, ка што чине неки у Турску, на друга мјеста, грабаџије који грабе да ију, а никога не бију. А они који граби мијеша га с убиством које је са славом помијешано. Тек у њи' нема црнога ни бијелога, у чам се слава не тражи тако величанствено да се не може описат' њи'на фантазија, од које имамо неки дио ми Брђани и Црногорци у обичаје, да се у млогоме приличу с арбанашкијема обичајима, и то више имају тога племена Брцка која су ближа Арбаније, као Васојевићи и Кучи, мало Љешњани и Цеклињани, а повише Цр[м]ничани. Ова су више позната с Арбанасима и њи'нијема обичајима, да и' нијесу толико опори једнијема и другијема, но се мијешају, траже један другога, чине познанство и пријатељство, братиме се и кумују, и у све друго се слажу, кад се не бију међу собом; само и' је у језик велика разлика, но и то су млоги једни од другије' научили да говоре, наши арбанашки, а они нашки. Млого Арбанаси траже познанство и пријатељство с нашијем љуђима. Они често долазе на наше скуштине само зато да прегледа којега ће изабрат да се ш-њим побратими, али окуми и постану близика, с више љубави но рођена браћа. Натијечу се наши и њи'ни, који ће бољега пријатеља уграбит'. Али у то се више Арбанаси 'итају. Тако се натијечу који ће којега боље и љепше дочекат' и частит', кад долазе један код другога. Па кад Арбанас љепше дочека и части Брђанина, но Брђанин њега, он је не само себе понизио, но је и племе мало с тијем накадио. Akо се потрефи Арбанасу да га побратим Брђанин претече у гостопримство, већ је част арбанашка пострадала. Али се то ријетко догађе, у гостопримство да добије наш првенство, јер то је мука уграбит' и претећ' Арбанаса; па и да је се обилатије и богатије нашему, не умије га, ка Арбанас, кад га даје онако углачит' и упитомит'. А бивало је нашије' Брђана и Арбанаса да зачуди својијем дочеком и гостопримством, јер се у млоге ствари у обичаје приличу, теке је у неколико разлике, коју смо пријед виђели, те се Арбанаси више труде да угоде и одрже, што гостопримству на дио долази, а Брђанин је у то озбиљни[ји]-н и свесрдно госта дочекује; ако му што и мањкаје, то га не мучи ка Арбанаса. Али, ка што реко', у многоме се приближаје у обичаје Брцке и арбанашке, само у њи' нешто по другојачије и дуже у фамилијарне ствари, као свадбе, женидбе и удадбе, славе крсније' имена, уочи крснога имена, долазак пријатеља на славу.

Крсно име

Теке они више свечева од нас у годину славе, и један у другога иду. Они се не зову на крсна имена, но без звања долазе. Знају кад ко слави, па иду не само пријатељи и познаници, но ко гој дође, за три дана славе, свакоме је кућа отворена и софра поставјена, и просјак долази да ије и дома да понесе. Они дају просјаку и који не би требало да проси, ни да му се даде; али они му дају, говорећи: „Кад не жали он себе понизит' прошњом, не жали ни ти оно што ћеш му дат'".

Они толикоме свијету, који на славу долази, не могу му угодит' по њи'нски у такве прилике, но само добром вољом, па друго што се нађе. И они се вјерују да се другојаче не може, па су задовољни з-добром волом; а ђе нема воље, залуду му друго дајеш. Арбанасе је лакше дочекат' и частит',кад ти у госте дођу, но друre љуђе.

Они служе свеце на племена: Оти - Ивањ-дан; Кастрати -Марков-дан; Груди - Госпођин-дан, који су Латини, а који су Турци - Ђурђев-дан; Селчани - Петков дан и Никољ-дан љетњи; Вукали и Никали - Госпођин-дан; Бога - Ми'ољ-дан, Шкрјели -Никољ-дан, Шал>ани - Ивањ-дан; Берише и Мртури - Госпођин-дан, и тако даље, по племена, сваки свога свеца слави, а светога Николу зимскога сви славе. Турци су се трудили око арбанашкије' потурченије' племена да не славе, особито светога Николу и друге свеце које су славили, док су се крстили, говорећи и': „Сад Му'амеда вјерујете, а не светога Николу и прве ваше свеце". Али су Турци мало у то могли укротит', но су и сад Арбанаси, који се крсте и клањају, заједно на славе и на свадбе, жене се један од другога, као пријед. Ово Тур ци кад не могаше смест', онадар и с овијем покушаше: начињеше седамнас' ме'тепа (школа) у Арбанију, ђе су и' 'оџе учили ради арбанашкије' Турака, да и' у вјеру би утврдили и одаљили од старога крсћанскога обичаја, ко-јега су пријед турчења држали; то и' је изгледало да ма'ану турској вјери на'оде, и с тијем сметају другијема да се не турче.

И ово, заисто, чудновато мора бит' да се тако слажу: у једну кућу,' и једну фамилију, и у једно село двије вјере, и да једна другој не смета, но чланови фамилије, као се међу собом љубе, тако и вјере један другоме пазе, у коју се који држи! Помагају један другога и испуњавање дужности да свесрдно држи оно што ко вјерује. На примјер, рећи ће Мараш, који се крсти: „А ти, стрико 'Асане, са стриком Алијом, нијесте данас у петак клањали ни абдес узимали" - „Стакурула билатеш! ...рећи ће старчеви, „нијесмо знали да је петак данас". Мараш: „Јест, петак је, но идите да се молите Богу, па брзо дођите да се руча, и пастири да се не позне стоку отварат'." Тако и некрсћени крсћене опомињу да не заборавју крстит' се и у цркву 'одит'. Ово се заједничкој фамилији преставја, да ће једни без другога остат': и 'Ристос ће своје, а Му'амед своје, кастигат' кад не би молитвом сваки себе откупио, но би у грије' пануо. Овако једне фамилије побожне чине, а има џегадура који се ругају овоме; и више се крсћани Му'амеданцима ругају и ма'ане мало на'оде, што су старо пропуштили. Али се они у свему држе у близину прилијепјени, ка што пријед реко'. Зато су се Турци мучили, школе градили, 'оџе учили да ово међу њима раздаље, ка што смо пријед виђели. Ове 'оџе и школе нијесу давно биле, но, по прилици, у доба Смаил-Пашино. Али, било кад му драго, но 'оџе мало су с тијем разлике у обичај тога народа постигли од онога што су тражили, и то највише су тражили да забораве арбанашки Турци славит' светога Николу којега сви уопште славе, ка што смо виђели. Но, пошто се увјерише да се то не може, онадар се и 'оџе као добродушни учињеше, и рекоше и' да чине трпезе и гозбе и да иду један у другога на Никољ-дан, само да не помињу славу светоме Николи и да не ужижу свијећу уочи њега. И тако једни од њи' сад не ужижу свијећу, но мећу онолико воска колико се у свијећу горело, на огањ, те изгори уочи свеца, а друго остаде ка пријед. И то чине они који су у поље и близу вароша, а они којијема племена у гору живе, од њи' се мало што такво тражи. Али Турци не измијенише, у главноме, од шта су тражили ништа, но се задовољише, с чим смо виђели, да уочи светога Николе, мјесто свијеће, горе восак на огањ, а други обичаји арбанашки остадоше ка пријед.

Жена

Залуду су 'оџе проклеством пријетили да се њи'не Туркиње крију и по турски се владају - о-тога нема ништа.

Арбанашке Туркиње нијесу ништа друго до Арбанашке. Ђевојачка вјеридба, удадба, сватови и друго владање по староме обичају: крсћанке и му'амеданке једнако се понашају у младост и у старос', робу једнаку носе, мушки од њи' једнаку послугу траже, коју је теже испуњават' но ђе друто. Особито за колико је млада невјеста, она је нешто више измету дужна од сваке слушкиње, од које се тражи услуга спрем млого њи'не уштивости, ка што смо пријед виђели, да Арбанаси у свему траже одвише, да се чазбени покажу. Тако, и њи'не жене, док су младе, с трудом и' запада докле то измире. У њи' млада невјеста служи фамилију и пријатеље, дворећи на ноге, вазда на готов си. Колико је гој у фамилију чељади и гости, она је свакоме слута: да пази на најмању ствар ђе ко стоји али сједи; да намјеети чим се и: може; ко тражи воде да пије, али се мије, она му даје; ко напуни сипсију ду'ана, невјеста са штипавицама гвожђенијема, које о пасу носи, и ш-њима свакоме углијев из огња на сипсију, пуну ду'ана, меће, па ако ће на стотине љуђи и сипсија у кућу бит', ка што и бива, јер је обичај и код нас и код њи' да се купе сељани по ноћшна сједник, да младеж игра и пјева, а стари се разговарају и пуше ду'ана и гледају ко најљепше игра, и грабе се млади кога ће пофалит' стари.

Овакви се сједници купе највише у куће у које су ту годину невјесте доведене. И она свакоме измет, који реко', чини: горему и бољему, млађој ђеци која могу на сједник дој; с једном ријечи, Циганин најгори или војник најбољи, она је дужна једнако послужит', да се чоек чуди, како та' несретњи роб може то стизат', што петнас' жена да је ту, свијема би посла испало, а она све мора сама свршит' али се осрамотит'! А и да није сељана ни гости, да и' се служи, но да се смете радећи толикој фамилији у своју кућу, који у велике задруге живе, у које се и по двије вјере слажу, који се крсте и клањају.

Народност и вјера

Они не ма'анишу један другоме, па и ако би ради[ји] крсћени да му се није брат потур'чио; сад га већ поврнут' не може, а и да може брата поврнут' и опет покрстит', брат му с тијем још више цијену губи, ка што су ју млоги такви у та' народ изгубили, говорећи таквијема: „Доста је и једном себе понизит' и вјеру промијенит', а не туцкат' се од вјере до вјере, ка слијепац од врати до врати", па је овакви ради[ји] да му је брат Турчин, но да му је више ма'ане и да му реку: „Ови ни једну вјеру стално не држи". И тако се држе и гину један за другога. Али њих колико је једна крв сједињавала, толико и' је и нужда научила да и' не смета вјера држат' се брацки; но и' је то ојачало и осигурало живот, па и' је то и помогло да не мрзе један другога ради турчења, јер би и туђега Турчина љубио који му живот на муку брани и ш-њим зло и добро дијели, а не својега брата да не љуби, на мјесто којега не може имат' другога, којему ће на невољу рећ': „Помози ми, брате!" Јер ако је вјеру промијенио, није се разбратио, ни своју крв заборавио, но има нешто да му не да брата заборавит', теке брату види невољу, на коју му потрча у помоћ да заједно ш-њим гине; па кад своју погибију не штеђе за свога брата, од куд да га за вјеру промијењену остави и заборави, па колико гој вјеру мрзио, не да се брат мрзет'. А ко има срца да брата мрзи, томе ће допуштит' душа и срце да обадвије вјере мрзи, па и да му није живот нужден брацке помоћи, а не кад има и брата и помоћи, којега ће те увјерит' она пословица која говори: „Брате, има' те, - не зна' те; изгуби' те, - позна' те!"

Млогијема је послије донијела и нужда и отворило и' очи да не мрзи брат брата, поради [ко]је се потурчио, ка што је и Арбанасе та школа научила, кад претеже мука која животу пријети, но се гине, ако брат не поможе. Ови страх умложи заборав на вјеру и љубав међу потурченијема и непотурченом браћом у Арба нију, да се љубе и држе један друтога још више но да су у једну вјеру остали; јер послије нађоше у то себе помоћ и спасење, којега не би могли нај да не би турчења, те поможе, које се показа да 'оћаше горе бит' беж-њега. И , по прилици, Арбанаси у почетак њи'нога појединује' турчење пријед стотина година, што су се на мале и поједине бројеве турчили, и нијесу знали колико ће себе послије с тијем помоћ' и поснажит', те данас ваљају један друтоме.

Јево да поменем што гођ о почецима некије' турчења старије', па ћу велике крокове учињет', и дој до њи'не садашњости.

Даклен, ка што реко', они су се пријед стотина година почели турчит', може бит', због више узрока и ситније', који су сами по себе послије крупни постали. Али у почетак њи'нога турчења, ђе је више брата било, нијесу се у првину слагали око вјера, ка послије, но су се мрзели два брата међу собом; кад се један потурчи, зашто се и други не потурчи, а други га крвничи, зашто да се и он турчи. И тако, двије вјере могле су и' за вазда разбратит; но кад дође једноме од њи мука од непријатеља, и виђе немилу смрт пред очи, викну: „А не да' ме, брате, погибо'!" Брат кад глас чу и брацку опасност виђе, заборави се вјера, узавре крв, да се з-брацком и непријатељском заједно смијешане проспу. С тијем се брацке очи и разум отворише да се увјере, е не може брат без брата. И тако, према вјера' ладнокрвни осташе, а браћа се сљубише. Ту љубав и своме потомству оставише, који зло 'оћа'у прећ' од турскога бесуда, да имаше браћа дио у обадвије вјере, како бјеше азијацки зор ш-њима кренуо да и' калапи и за себе и' удеси. Но арбанашки Турчин и крсћанин, кад виђоше муку од јачега, прибише се један при другоме, наоружани кораном и вјером с којом рече Турчин Турчину, арбанашки азијацкоме: „Бис-мила, ја сам Турчин, а ово ми је брат, но ми га немо' таћ', е, тако ми дина, с крвју мојега брата твоја ће се и моја просут'!" Азијати, знајући да и' не допушта вјера да Турчин Турчина убија, слушали cy. И тако арбанашки Турци добише два брацва' једно по крви, а друто по вјери, и с тијем себе и своје бранише, и до сад одржаше, у које сад видимо племена која су се умложила од оније' мало брата, које смо пријед поменули, у почетак њи'нога-турчења и раздвајања вјера.

Опет они и Црногорци

Ево да кажем нека имена и почетке њи'нога турчења у стара времена, а данас видимо од поједнога јака племена, не то само који су се турчили, но и њи'на крштена браћа, који су се давно раздвојили и вјере промијенили и близу се забораву примакли, да не знају е су од једне крви. Једни су у Стару Србију и Доњу Арбанију. Прво ћу казат имена два брата и од њи' два племена; једно је турско, а једно српско. А то су Васо и Красо, по којијема и' се племена презивају: од Васа Васојевићи, српско племе, насељено около Кома, распространило се од Куча до Берана; а од потурченога му брата Краса, племе Кастрнићи у Стару Србију, око Дрине до Проклетија арбанашкија, не далеко од Ђаковице. А сад ево други два брата и два племена: Бијели Павле и брат му потурчени Гашо, његово је племе насељено с источне стране Кастринића, а од западне стране Дечана. Ови су два племена јаки међу арнауцкијема племенима и у тврда горната и кршевита мјеста насељени.

Но да видимо сад за Гашова брата' рисћанина, Бијелога Павла, и његове потомке, Бјелопавлиће, у Брда, ђе се Бијели Павле населио. Ту се његово племе у поље Бјелопавлицко народило и умложило, више од друтије' племена.

Говори се у народ да су Гашо и Бијели Павле од Леке Дукађинца, и да су се браћа тамо раздвојили: Гашо оста"тамо, а Бијели Павле доша овамо. Али ја о томе не умијем право казат', но да кажем још које арбанашко и нашко племе: ко је коме по крви близика, па и ако сам о томе у друго каза, нека га и о'ђен напоменем. Племе Беришко, насељено у Стару Србију, у Пецку и Ђаковичку на'ију. Ови се с Кучима близика држе, зато што су и' стари ис-Куча дигли, али, по прилици, вишина су дигли, а не по један, ка они што су пријед поменути. Они су се више и умложили: има и' више но у два друга племена. У њи' има један дио Турака, али више Латина. Они су се умложили и распространила у њи' брацва, од којије' су племена сад постала, а у скуп се зове арбанашкијем језиком њи'но племе: фис Беришки. Тако се и друга племена фисом називају, сваки по своме имену и презимену. Друта племена арбанашка близу Скадра, Кастрати и Шаљани, и они су нека близика с Кучима, али с мање познанства и близине, но Беришко племе. На'оде се по крви близика' племе 'Оцко у Арбанију, племена Чевско и Пиперско у Црну Гору и Брда. Клименти у Арбанији и Цеклињани у Црну Гору на'оде се близика, али с мање изјашњења, но 'Оти с Чевјанима и Пиперима, јер се овијема јасније зна.

Тако и речена племена у Стару Србију, то јест Гаш и Кастрнић и Бериша, старо и младо, свако зна с ким је по крви близика.и то с великијем задовољством жели чут' и виђет' свога. А кад га види, најжалије му је е не умије говорит' једнијем језиком, јер више брат брата и својта својту жели љ убит', ка кад су далеко но близу. Али, ја нијесам писмен, да потанко ту жељу срца, коју сам видио, изјасњујем, тек у велико прескачући, опомињујем. Али ја не вељу само у Арбанију да свој род љубе, но и на друга мјеста, па и ако [се] Арбанаси више на то лакоме као прост а бесудан народ, па пун жеље које, реко', више но други народ; а и други имају добре жеље за свога.

Има нешто што га нагони и вуче себе да не може своју крв заборавит', па и да би ктио, но и да крене к томе, не траје му, но се изгуби то и друго, у мисли дође, па и да дигне оруже на своју крв, и да има срца да га убије сам, није му пријатно да му га други убије.

Слично у Херцеговини

Ево на страну Јерцеговине, на стотине година који су се раздвајали и вјере промјењивали, нијесу своју крв заборавјали, но све један другога родо зове. У та' број и себе могу бројит', да су они мене звали, и ја њи', родо. Али моји дуги крокови, који свуј о 'ђен прескачући трче, нека и а'ђен велике 'рпе прескоче, тек да поменем о ономе, што реко', да се крв не да заборавит', ни ономе који сам брата бије, ни он може гледат' да му га други бије и осрамоти. Ево томе примјер на страну Јерцеговине, у град Никшицки. Неке породице ис-Куча, а неке ис-Пипера, у старо вријеме преселе се и населе у Никшиће, ђе се потурче породице оба племена Куча и Пипера. Ту се намложе, и од њи' је бивало турскије' јунака који су се клали з-Брђанима и Црногорцима у бојеве и у четовања. Допирали су и у своја стара племена, Куче и Пипере, да пљењују и убијају, а неђе и' погину. Оглашени јунак Сефер Пипер колико је зла својему староме роду учинио, из града Никшића, ђе су речене породице вјеру промијенили, а презиме своје су држали и звали се Кучи и Пипери, ма'ала Пи-перска и Кучка, окле су излазили крвници српски. Али, ка што реко', нијесу заборавили се зват' по имену старога мјеста из којега су се преселили. Тако, нијесу заборавили сачуват' и одбранит' своју браћу, ђе су гој могли, од свије другије' Турака без од сами себе, једни што и' нијесу штеђели зло да и' не чине, а неки су и' и од себе ка себе чували.

Не могу и' ја то набрајат', но само један примјер њи'не брацке себичне жеље да поменем, како су жељели славу и добит, сваки своме староме пореклу. А то, како су се Кучи и Пипери клали међу собом, у то су и' браћа потурчена у Никшиће све пазили, која ће страна добит', па кад чују Турци Кучки, да су Пипери више изгинули, они чине весеље и шемлук из пушака; а тако Пиперски Турци, ако Куча више погине, они чине шемлук и весел. Чујало се да је око тога, пр е пирајући се, било и бојева да су се били; пошто свој своме не може помој овамо, а они се покољу тамо.

Ево још једнога Турчина да кажем, који није мога поднијет' погибију брата 'рисћанина кад му га Турчин убио.

А то је Мурат-ага Ганић, у Бијело Поље. Он који се пореклом Кучка породица зове, кад је чуо да је убио Турчин Куча и посјека му главу, и Турци му иду на бумбарећ и на честитање, у то је и Мурат-ага доша и пита Typ чина што му је река Куч, кад је доша да му главу сијече. Турчин му, без зле воље, рече да му је Куч говорио: „Немо' ме посјећ', е ће се нај браће Куча.који ће ме осветит', и ти ћеш погинут"'. Мурат-ага рече:„Право ти је каза и за218 брата и за твоју219 погибију! Ја сам му брат!" и упали двије кумбуре у њега, уби га и утече између Турака.те га не убише, ни уфатише да га паша суди, но је бјежа, по обичају, под крв, докле га паром умирио, и то по обичају; тек главом га није платио, н о је живио и по томе био забит и судио у Беране. Али сад није жив, но чујем да је умро, а син му је сад у Беране. Но, ја не могу појединости набрајат' између брата крсћеније' и некрсћеније'; само толико ми дође на ум кад виђо' што је брат брату на вољу и на невољу, те не могу учињет' велике промјене царевине, да један другога забораве, но послије вјековима дуготрајнога изгуба на'оде се и јављају се један другоме, преко вјечитије' изгуба и брацке крви заборава.

Али се не да крв у вјечиту гробницу закопат'. То ми се покажује свуј около Брда и Црне Горе, да се своја крв не да заборавит'. Пошто не заборавише неке крви наше с нама Брђанима и Црногорцима, у Стару Србију и Скандерију, који су се најближе примакли својекрвноме брацкоме изгубу, нека се не нада други да ће свој своју крв заборавит'! Стога оволико и реко' за оно што нијесам умио знат' да га има, док сам ra видио; и кажујем за оно што се само по себе кажује, у чоекову природу да је Бог улио неку снагу за ово, мекшу од друге у чоека снаге, која му нема дуготрајне непобједиме сталности према брацке мржње и несагласија, но мора испличат' и у заборав потонут', а љубав брацкога срца искру брац к е љубави распалит', приближит' и сљубит'. - Говори слово Боже; „ЈБуби ближњега својега", а не говори: „Љуби брата својега", јер то је без опомене у крв природе речено, да се не може крв подијелит".

Природа приближаје осјећаје срца и душе к брацкој љубави. Ласно је увреду кратку на брата заборавит', но је мука и рана срца чоекова цијелога брата изгубит' и заборавит'. То не да природа, то не да крв у коју је нека божанствена сила, која над добром и над злом вољом чоековом господари. Преварио се они који мисли да ће овој сили пресудит' и собом господарит' и, тражећи брата по вјери, а брата по крви заборавити. Не! Природа се не мијења као мисли слабога чоека. Она је дубоко својијем плугом своје сјеме усијала и темељ закопала у крв чоечанскога рода. Нијесу природни усјеви плитки и кратки, ка жеље слабе смртнога чоека. Побједиће природа, родиће њено сјеме у чисту крв, која је права и чиста крв; не треба јој побједа, обљутавила је, није достојна новога живота, пала је у гроб, изгубила је срце и осјећаје, не гледа око себе да види, има ли љуђи, има ли Бога, има ли ишта за нови живот. Не! Ништа о-тога за штетну крв нема, заборавила је саму себе, предала мртвоме сну и вјечитоме забораву, не тражи новога васкрсења, није достојна новога живота. Али о крвима, достојнијема, и недостојнијема, способнијема и неспособнијема ја ћу то све другијема оставит', који ће љепше и боље од мене то расправјат'; а ја ћу још мало рећ' о пријед поменутој нашој по крви браћи у Стару Србију и Скандерију.

---

---

---

Болест и аманет пишчев

Јако ме болест освојила, да већ не могу овакве примјере арбанашке продужават', но само да речем што ми је нуждено.

Ради, Србине брате, с Арбанасима и узрадићеш! Цука' на њи'на врата, и отвориће ти се! Ради вјерно и истинито! Немо' се уздат' у своју 'итрину, ни у њи'ну простоту да ћеш и' преварит'! Нека ти не могу познат' да не радиш за њи'ов образ, ка за свој! Нека немају рашта пиљит' 'иљаду очи у тебе, да ти траже ма'ану преваре! Јер прости народ, кад опази чисту истину у тебе, у ватру ће и у воду с тобом!

Ка што реко', на жалост, не да ми болест да продужим кажевањем о'ђен. Још од књаза Данила и књаза Михаила што бјеше кренуло да бидне од Турске Царевине, како се бјеше узрујала Турска Царевина овладало ш-њом незадовољство и на цара и паше који 'оћа'у обичаје да и' промијене, па с те неправде, а нешто од cтpa'a књажева и раје, све бјеше поврвјело, од Старе Србије и Арбаније, Босне и Јерцеговине, да се придруже књажевима куд је коме сента, Србији и Црној Гори, да у њи' помоћи траже, а са султаном војују. Па угасише Срби међусобном мржњом та' бук свога напретка...

Мало сам повише што од овога у историју Куча поменуо, али и то млого укратко.

Писац међу њима

Сад би требало да кажем како сам ја с Арбанасима и Арнаутима моје вријеме проша, а како сам ја њи', и они мене, вјеровали и велики над један на другога имали, и племена завађена међусобна арнауцка мирили. Од свега овога мојега ш-њима ништа не могу да опишем, само толико да кажем, коме би преша било знат', мога би нај рукописе, који су ми долазили од Арбаније и Старе Србије а, може бит', наша би се који и од Босне и Јерцеговине .

Само оволико да кажем за вјерност моје браће и дружине Арбанаса, колико су ми ваљали потлашњега рата. А то овако. У почетак рата, ја сам доша у Куче, у турску границу, те су се побунили Кучи и обрнули пушку на Турке. Паша турски је потпунио с војском Медун и фортице, Фундину, Коће, Затријебач и Ора'ово. У Ора'ово је метнуо Арбанасе, пред којијема је био климентачки барјактар Ујк Гила и други главари арбанашки. Турци су метнули Арбанасе у Ора'ово зато навр' главе од Куча, како ја с Кучима нећу моћ' никако бој чињет', будући је село Opa'oвско најгорње од Куча; па кад се бише побили Кучи с Турцима, да Арбанаси вазда могу ударит' нама с плећа, како не бисмо Турцима. могли на'уд ит' на град и фортице, а камо ли у Подгорицу. Но, ја с мојијема Арбанасима здоговорим се, и они ми даду ријеч да ја могу оставит' села Кучка на њи', и у села жене и ђецу, и да те ми они све чуват', а ја да се могу бит' с Турцима, не само на град и фортице, него, ако и' могнемо прићерат', и до у Подгорицу, ка што је тако и било. Наша је војска у први бој ћерала Турке до воде Рибнице и Подгорице, а моји вјерни Арбанаси чували ми Куче, ка што реко', који су, да су кћели, све Куче без пушке могли спалит', и то без да крећу цијелу војску што су имали, но само сто војника да су послали према Медуна и фортице на Сјенице, само да ми пут препријече да се ни један мој војник не би више мога вратит' у Куче, но ми да идемо у Пипере, а народ вас да остане у ропство...

Ја ово реко', да су ми тако Арбанаси чували плећи први дан; но и послије, кад смо ћерали Турке, у сваки бој до Подгорице и Ћемовскога, сваки дан су ми чували плећи Арбанаси, ка први дан. Тако је било, докле гој сам и' посла, по командиру Нову и војводи Васу, ријеч да ми пуште Ора'ово и Затријебач. И они су тако учињели. Ја и' не 'оћа' ни та' ма' послат', да останем без такве узданице од Турске, но опази' да Турци 'оте другу војску да ту шиљу, па онадар зло за мене! И тога пута, ја с Арбанасима својевољно и мојом војском, заузесмо Ора'ово, Коће и Затријебач.

Different

Zhis boock is not so old. But I know thate my Greanfather told to me thate the differnce betwen the crnagorçe L and Serbian l. is biger thane Boshnjak and Serbian. There is not in questen only the writter but the word they user are differend from Serbian L. (Shumadia and als wher in Serbia). He sayed that the spoked L in Sandjak is betwen Serbian and Cërnagorçe. But after they hawe opend the Schools over Monenegro and many peopel move to Amerika there was a larger asimilation of this L.

This was from a boock, he havet in his bibliothec--172.183.192.46 7 Qershor 2006 20:42 (UTC)